“Ustaški teroristi su, kroz zabarikadirana vrata, dovikivali da je sve u redu, da niko nije povređen, dok su istovremeno mučili ranjenog, vezanog čoveka na izdisaju. Onda se jedan od njih popišao na svoje ruke, da spere krv žrtve, obrisao ruke o zavesu, gurnuo ambasadoru pištolj u usta i pucao. Metak je Vladimiru Roloviću prošao kroz glavu, ali ga ipak nije ubio”, otkriva Srbljanovićka

Biljana Srbljanović, dramaturg i spisateljica, otkrila je do sada nepoznate detalje o ubistvu ambasadora SFRJ Vladimira Rolovića 1971. godine u Stokholmu. Naime, njenu majku i oca je upravo on vjenčao u toj istoj ambasadi, u kojoj se samo par mjeseci kasnije odigrao krvavi pir.

Ona je otkrila da je njen otac krajem 60-ih godina otišao u Stokholm, gde je ubrzo poslije stigla i njena majka.

“Ovo su moji roditelji, na dan njihovog venčanja. Moj tata je, kao i desetine hiljada mladih Jugoslovena krajem šezdesetih godina, jednog jutra seo na voz Beograd – Štokholm i otisao da traži sreću. Moja mama, tada jedva punoletna, strpljivo je čekala par meseci da se tata ‘sredi’ i ‘pošalje po nju’, pa onda jednostavno pobegla od kuće i sela na isti voz, da nađe tatu i sreću. Moja baba, mamina mama, nije ništa čekala, ukrcala se na prvi sledeći voz, i pošla u Švedsku da ih natera da se venčaju. 

Mama i tata su sklopili brak u ambasadi SFRJ u Štokholmu, venčao ih je ambasador. Tamo sam se rodila i ja, moji roditelji su počinjali sretan život i baba je mogla da se vrati kući.

Nekoliko meseci nakon mog rođenja, dvojica ustaških terorista, Miro Barešić i Anđelko Brajković, upali su u tu našu ambasadu u Štokholmu, napali najpre portira, a onda počeli da urlaju i lome sve oko sebe. Ambasador Vladimir Rolović je, čuvši buku, izašao da vidi šta se događa, kad su ga ova dvojica zgrabila.

Barešić ga je udario pištoljem u glavu, a onda ga je, uz rvanje i otpor koji je Rolović pružao, ugurao natrag u kancelariju, oborio na sofu i zatim pucao u njega. Pogodio ga je u stomak, negde ispod rebara s leve strane i ambasador je samo pao. Teroristi su ga zatim silom pridigli, vezali za stolicu, sa koje je ranjen čovek klizio. Brajković i Barešić su mu, dok je smrtno krvario i ječao, kaišem zapušili usta, ruke vezali iza leđa i tako vezanog i ranjenog nastavili da tuku. Švedska policija je, nakon sat vremena, opkolila ambasadu, dok su zaposleni pokušavali da provale unutra.

Ustaški teroristi su, kroz zabarikadirana vrata, dovikivali da je sve u redu, da niko nije povređen, dok su istovremeno mučili ranjenog, vezanog čoveka na izdisaju. Onda se jedan od njih popišao na svoje ruke, da spere krv žrtve, obrisao ruke o zavesu, gurnuo ambasadoru pištolj u usta i pucao. Metak je Vladimiru Roloviću prošao kroz glavu, ali ga ipak nije ubio”, otkriva Srbljanovićka.

Kako dalje navodi, policija je onda konačno provalila u prostoriju, a teroristi su se predali.

“Dok su ih vezane sprovodili ka marici, Barišić je, u zanosu, poljubio Brajkovića, i radosno vikao u slavu ustaških ideala. Kroz ista ta vrata zatim su izneli teško ranjenog ambasadora Rolovića, još svesnog i u strašnim mukama. Postoji snimak ovog čoveka dok je na nosilima, kako se rukom hvata za vazduh, kao za život, koji je isticao. Vladimir Rolović, čovek koji jeste imao kontroverznu biografiju u revolucionarno doba, umro je osam dana kasnije u bolnici”, prisjeća se ona.

Roditelji su se ubrzo zbog bezbjednosnih razloga vratili u Jugoslaviju. Ona je podsjetila da je Barešić 1987. godine uslovno oslobođen daljeg izdržavanja kazne.

“Živeo je u Paragvaju, uz brojne druge nacističke emigrante, i bio aktivan u najmutnijim krugovima. Ubila ga duga crna ruka neke od UDBI, odmah po povratku u Hrvatsku početkom rata devedesetih, pod nikad razjašnjenim okolnostima. Bio je terorista, zlikovac, fašista i banalni kriminalac. Sada je dobio spomenik, govore ministara i ovacije građanstva”, navodi Srbljanović.

Ona je objasnila da su na fotografiji njeni roditelji na dan njihovog vjenčanja u ambasadi SFRJ u Švedskoj.

“Moji roditelji su proživeli više od 40 godina u braku, do tatine smrti, trudeći se da budu pošteni i časni Jugosloveni. U danu kad je Miru Barešiću podignut spomenik u Hrvatskoj, moja mama je samo rekla: ‘Hvala Bogu da ti otac nije živ, da ne gleda ovu sramotu’”, zaključila je ona.

Miro Barešić je dobio spomenik u rodnim Dragama, kod Pakotšana.

Izvor: Blic.rs