Kada bi nekoga pitali da li može da se seti koji je to bizaran povod za rat bio, teško da bi se ko setio krvavog rata za glečer na “krovu sveta”, 70 kilometara jugoistočno od drugog po veličini planinskog vrha na svetu, alpinistima znanog kao K2. Glečer pod imenim Siačen koji je dug 85, a širok 6 kilometara i nalazi se na nadmorskoj visini većoj od 5.000 metara iznad nivoa mora, gde vlada večni sneg i led i duvaju konstantni vetrovi. Taj rat koji se sporadično dešava između dve nuklearne sile Indije i Pakistana odneo je više od 10.000 ljudskih života na obe strane zaskoro više od 30 godina. Ono što je bizarno u celoj priči jeste da je većina vojnika umrla od smrzavanja, moždanog ili plućnog endema, pada u pukotine u glečeru, mraza i ostalih brutalnih oružja prirode, nego od metka..

Priča o ratu na glečeru Siačen između Indije i Pakistana koji se spore oko ove teritorije sa najsurovijom klimom, gde živi svet faktički ne postoji, osim večnog snega i leda traje još od kad su na Indijskom podkontinentu bile stvorene dve države, kasnije koje su postale i nuklearne sile, ali to za rat na glečeru Siačen bilo je potpuno nebitno.

Ova priča počela je dalekog 3. juna 1947, kada je Velika Britanija usvojila plan podele indijske podkraljevine koja je podeljena na dva dela: hinduističnu državu Indiju i muslimansku Pakistan. Provincije između dve države uz samu hranicu podeljene su tako što je u obzir uziman verski sastav stanovništva, a ne geografski značaj. U tom pogledu izuzetak nije trebala biti i teritorija kašmira gde se na krajnoj severnoj granici upravo nalazi glečer Siačen. Kašmir većinom čini muslimansko stanovništvo oko 80 posto, pa je po tome trebalo logično da pripadne Pakistanu, međutim vojna snaga, političke igre bile su jače, pa je Kašmir ostao kao deo Indije. To je dovelo do ustanka kada je na zapadu ove sporne teritorije došlo do okršaja kada se nardo Balti pobunio jer su hteli da se pripoje Pakistanu, usledio je ustanak. UN je u ovom sukobu posredovao pa je došlo do niza rezolucija, pa i poziv na referendum i samooperdeljenje da tamošnje stanovništvo samo izabere, da li će da se priključi Indiji ili Pakistanu. Juna 1949 Indija i Pakistan potpisali su Karačijski sporazum koji je odredio tačnu granicu dve države. Granična linija išla je od severa preko Džamu i Kašmira, pri čemu dve trećine ove teritorije ostalo je pod kontrolom Indije. Takva situacija je i danas iako su dve države vodile kratke i krvave ratove i to 1965 i 1971. Doduše bilo je manjih promena, ali to je i onako nebitno za ovu priču.

KOMPLETNU PRIČU MOŽETE PROČITATI NA PORTALU KURIR.RS