Sa sivo-srebrnih ulica Menhetna, posetioci njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA) ovog septembra mogu da zakorače u mračni svet jugoslovenskog filma crnog talasa 1960-ih. Među 15 filmova koji se prikazuju su slavna ostvarenja kao što su “Skupljači perja”, “Tri”, i “Kad budem mrtav i beo”, ali i možda manje poznati filmovi kao što su “Roj” ili “Memento”, a organizatori se nadaju da će im retrospektiva dati novi život i pomoći da steknu novu publiku.

Kustos filmskog odeljenja MOMA-e, filmski kritičar Dejv Ker prošlog leta je u Bolonji pogledao selekciju jugoslovenskih filmova tog perioda, i pozvao organizatora, istoričara filma Minu Radovića, koji živi u Londonu, da pripremi sličan program za MOMA-u.

“Meni je posebno drago što će se ovi filmovi prikazati u Njujorku pošto su mnogi ovi filmovi bili prikazani u samoj MOMA-i, kao i na Njujorškom festivalu 60-ih godina, i imali su uticaj na Nju Holivud, što uključuje film Žike Pavlovića “Kad budem mrtav i beo”, koji će biti prikazan ovde, a koji je uticao direktno na film “Ponoćni kauboj” Džona Šlezingera”, kaže za Glas Amerike kustos Mina Radović.

Ker ističe da ga je iznenadilo što je Radović za MoMA-u izradio potpuno drugačiji program od onoga u Bolonji, što je prema njegovim rečima, pokazatelj koliko je bogat izbor jugoslovenskih filmova tog žanra.

“Već dugo radim ovaj posao i festivali 70-ih i 80-ih su bili puni filmova iz Jugoslavije, bivše Jugoslavije. To je bila vrlo istaknuta škola, odmah prepoznatljiva, rađena u prelepoj crno-beloj kameri, sa pomalo mračnim temama, veoma zanimljiva strukturalno, uz puno paralelnih priča. Bio je to pravi pokret i baš kao franucski novi talas ili nemački filmovi 1980-ih, ljudi kao Dušan Makavejev su uspeli da se probiju i imaju međunarodnu karijeru, Aleksandar Petrović je imao međunarodnog uspeha, ali mislim da su mnogi od tih filmova bili suviše mračni, suviše komplikovani da bi postali pravi hitovi, a mnogi nisu dospeli dalje od festivalih krugova. Ti filmovi su bili pomalo zaboravljeni tako da je ovo sjajna priliika da ih vratimo, i nadamo se da im pomognemo da nađu novu publiku”, ističe kustos filmskog odeljenja Muzeja moderne umetnosti.

Jugoslovenski crni talas razvijao se pod uticajem francuskog crnog talasa, italijanskog neorealizma i češkog novog talasa. Nasuprot partizanskim filmovima i ostvarenjima koja su stvarala idealizovanu sliku života u socijalizmu, filmovi crnog talasa su prikazivali naličje tog života i propagande, bavili se ljudima sa margina, problemima nezaposlenosti, izolacije i poroka. Među autorima crnog filma su bili istaknuti reditelji poput Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića i Želimira Žilnika, a zbog društvene kritike i ugrožavanja dominantne ideologije, neka od tih ostvarenja su bila zabranjena ili cenzurisana.

Cenzura, ali i sloboda

Mina Radović podseća koliko je različita bila distribucija i sudbina filmova crnog talasa.

“Na primer imate filmove Žike Pavlovića koji su osvojili velike nagrade, prikazani širom zemlje i van, a drugi su pak bili potpuno zabranjeni i nisu uopšte mogli da se vide, to je bio slučaj sa više filmova. Posebno mi je drago u ovoj retrospektivi što možemo da prikažemo film Grad – omnibus čiji su autori Kokan Rakonjac, Marko Babac i Žika Pavlović, taj film je bio jedini film u Jugoslaviji zabranjen sudskim procesom, u Sarajevu, i ovo je prvi put da se prikazuje bilo gde posle 50 godina u 2K skenu”.

Uprkos zabranama, Dejv Ker ističe da filmovi crnog talasa odišu umetničkom slobodom.

“Jugoslavija je interesantna jer u poređenju sa filmovima sovjetskog bloka, jugoslovenski filmovi su bili skoro bez cenzora. Očigledno, sadržali su scene seksa ali i neke vrlo smele političke komentare koje ne biste videli u filmovima iz Bugarske, na primer, ili Moldavije, to je bilo jedinstveno kod onoga što je Tito uspeo da uradi tamo.”

Mina Radović ukazuje na još jednu zanimljivost kinematografije tog perioda.

“Glumci poput Velimira Bate Živojinovića, koji su bili oličenje partizanskog filma, ujedno su oličenje crnog talasa – Milena Dravić, Dragan Nikolić takođe, i svi drugi glumci i oni koji su bili iza kamere, kao Tomislav Pinter, i scenaristi, to je neka posebnost jugoslovenskog filma”.

“Svevremeni i transnacionalni”

Ostvarenja crnog talasa su kritikovana da Jugoslaviju prikazuju na prekomerno mračan način. Kustos Mina Radović je, međutim, retrospektivu nazvao “Od crnog talasa do belog zraka”.

“Najveća vrlina crnog filma je da u svom tom crnilu ima luču nade, iskru nade, taj white ray – beli zrak koji izlazi iz tih filmova, znači nisu to samo političke teme… Politika se menja ali film ostaje zbog svog filmskog jezika i estetike i toga šta nam govori, vanvremenski je i mislim da ljudima može da da nadu, iako deluje crno kako su neki govorili, ali možda je to najveća vrlina naše kinematografije”.

Zbog svoje estetike i univerzalnih, egzistencijalnih tema, filmovi crnog talasa i dalje mogu da dirnu publiku i inspirišu umetnike, ističu kustosi.

“I dalje vidite uticaj tih filmova konstantno: Radu Žude, rumunski reditelj očigledno je pod uticajem jugoslovenskog crnog talasa, Bela Tar – mislim da su njegovi radovi projekcija mnogih stilističkih ideja koje je otkrio jugoslovenski film crnog talasa I to je perspektiva koja je I dalje veoma relevantna za publiku, i koja se i dalje istražuje u umetnosti”, primećuje kustos filmskog odeljenja MoMA, Dejv Ker.

Oni imaju jednu transnacionalnu dimenziju koja se ne dotiče samo našeg područja nego i šire, možemo gledati sad i globalno, sve te teme – nezaposlenost, marginalizacija u društvu… crni talas je, na neki način, to dosta ranije izrazio, i možda je zato još aktuelniji danas”, naglašava Mina Radović.

Pred projekciju filma “Ponedeljak, utorak”, Vatroslava Mimice, pitali smo neke od gledalaca šta ih je privuklo ovoj retrospektivi. Njujorčanka Pola Vilson kaže da voli da gleda strane filmove pošto pružaju drugačiju tačku gledišta, a pošto uskoro putuje u Zagreb, bilo joj je zanimljivo da vidi film čija se radnja odvija u tom gradu.

“Ja sam veliki ljubitelj istočnoevropskog novog talasa iz 1960-ih, zapravo sam studirao u inostranstvu, u Pragu i pratio sam novi talas ali sam propustio većinu jugoslovenskih filmova osim Dušana Makavejeva i zato je ovo lepa prilika da vidim neke od tih filmova na velikom platnu”, rekao je za Glas Amerike Ted Šejfer.

Jovana, koja živi u Njujorku, kaže da je gledala neke filmove crnog talasa ali joj se dopala selekcija. “Ovo je sjajna prilika iz čisto kinematografskih razloga a i zašto da ne, jugoslovenski film – uvek može!”

Filmovi Dušana Makavejeva imaju američkog distributera (Criterion Janus), ali Dejv Ker se nada da će neke od kompanija za strimovanje zapaziti retrospektivu, i možda napraviti dogovore sa filmskim kućama na Balkanu i Arhivom jugoslovenske kinoteke. Mina Radović kaže da mu je bilo važno da se filmovi pogledaju grupisani, kao deo celine, i nada se da će ovaj program biti povod za neke buduće projekte.

Retrospektivu u MoMa omogućili su Jugoslovenska kinoteka u Beogradu, Delta video, Hrvatski državni arhiv, Hrvatska kinoteka, Kinoteka Bosne i Hercegovine, Kinoteka Severne Makedonije kao i Slovenački filmski centar, a otvorena je do 21. septembra, prenosi Glas Amerike.