Dinko Gruhonjić: Školski čas Fate Orlović

Količina šikaniranja kroz koje je Fata Orlović prošla naprosto je nezamisliva. Prebijali su je, pretili joj smrću, a onaj srebroljubivi seksualni prestupnik, pop Vasilije Kačavenda, nju je optuživao da širi “međunacionalnu mržnju” jer je insistirala da se iz njene avlije ukloni zlokobno znamenje, koje su nazvali crkvom. Koja je pritom zvrjala prazna. Ali je Konjević Polje, isto kao i Srebrenica, u Republici Srpskoj. Hej, nakon svih zverstava, ta su mesta – prepuna bošnjačkih masovnih grobnica – danas u Republici Srpskoj!? I hajde ti sad živi! Pa zamislite to! Ako možete… Ali, Fata Orlović je živela. I doživela, sa svojih bezmalo osamdeset godina, da joj “crkvu” maknu s očiju, iz njene avlije: vlasti Republike Srpske bile su prisiljene da sruše taj nelegalni objekat

Hej, mladi ljudi iz “srpskoga sveta”, da li ste nekada bili u Konjević Polju i videli kako izgleda? Ako vas je put nanosio ka Sarajevu, onom džadom “preko Romanije”, prošli ste kroz to mesto. I danas izgleda jezivo. Pa ste možda okrenuli glavu na drugu stranu i zagledali se u budućnost, jer “ko će slušat’ tuđu muku…” Pa ste prevideli crkvu koju je teško neprimetiti. Ta “crkva” je podignuta na imanju Fate Orlović, iz tog istog Konjević Polja pored Bratunca a u blizini Srebrenice, kojoj su koljači Vojske Republike Srpske uz asistiranje Srbije pobili više od 20 članova porodice u genocidu. Ubili su joj i muža, Šaćira Orlovića. Odveli su ga na njene oči i nikada ga više nije videla. Sedam godina kasnije, pronađeni su i ukopani njegovi posmrtni ostaci. Muža i veći deo familije su, dakle, pobili. Fatu i sedmoro dece su proterali. Ali, i to im je bilo malo.

Kada se Fata Orlović vratila iz izbeglištva godine 2000. u svom je dvorištu, tik uz tragove srušene kuće, imala šta da vidi: Srpska je pravoslavna crkva izgradila svoju “bogomolju”. Od tada pa evo do prekjuče trajala je njena borba da se taj objekat sruši. Em je nelegalan, em je duboko amoralan, da budemo potpuno precizni, on je naprosto bio – odvratan.

Količina šikaniranja kroz koje je Fata Orlović prošla naprosto je nezamisliva. Prebijali su je, pretili joj smrću, a onaj srebroljubivi seksualni prestupnik, pop Vasilije Kačavenda, nju je optuživao da širi “međunacionalnu mržnju” jer je insistirala da se iz njene avlije ukloni zlokobno znamenje, koje su nazvali crkvom. Koja je pritom zvrjala prazna. Ali je Konjević Polje, isto kao i Srebrenica, u Republici Srpskoj. Hej, nakon svih zverstava, ta su mesta – prepuna bošnjačkih masovnih grobnica – danas u Republici Srpskoj!? I hajde ti sad živi! Pa zamislite to! Ako možete… Ali, Fata Orlović je živela. I doživela, sa svojih bezmalo osamdeset godina, da joj “crkvu” maknu s očiju, iz njene avlije: vlasti Republike Srpske bile su prisiljene da sruše taj nelegalni objekat.

Doista, koja to crkva gradi “bogomolju” na otetom imanju poklane porodice? I kako je to rušenje takve “crkve” zločin, kao što se sada, poput požara, društvenim mrežama širi fašistički virus kuknjave i krvavog “fejk njuza”? Metod je jednostavan: objavljivanje fotografije momenta rušenja crkve, lišene bilo kakvog konteksta, a kamoli spominjanja Fate Orlović i sudbine njene i hiljada drugih bošnjačkih familija širom Bosne i Hercegovine. Crkveni toranj se ruši, a ovdašnja mladost na Instagramu taguje #republikasrpska #srbija #crnagora #srpska #crkva #pravoslavnacrkva #pravoslavlje #beograd #banjaluka #podgorica #novisad #niksic #bijeljina #doboj #zvornik #trebinje #russia #greece, i komentariše:

“Oprosti im bože, ne znaju šta rade”

“Plašite li se boga”

“Bog sve vidi”

“Koliko je ovo bolno za gledati”

“Sveti bože, šta rade zlobni ljudi”

“Sramota i grijeh”

“Plače mi duša”

“Umrijeće u najgorim mukama”…

Ali, za ime boga u kojeg se toliko kunete, oni su već umrli u najgorim mukama! I to pod blagoslovom istih tih kačavendi i sličnih ništarija koji se – zemljo, otvori se i progutaj ih! – predstavljaju kao božji izaslanici na ovom parčetu kugle zemaljske. Samo što vi, mladi ljudi, eto ne znate ili ne želite da znate ko je tu umirao i ko ih je i u ime koje ideje pobio organizujući genocid. A trebalo bi da znate, čak i ako vas u školi i kod kuće tome nisu učili, jer ako ne budete hteli da znate, vama će se o glavu obiti. I to za vaših života. Razmislite o tome pre nego što naškrabate nešto na Instagramu ili upropastite fasadu zgrade ispisujući ime komandanta tih koljača, Ratka Mladića, tog uzora masovnih ubica širom sveta.

U suprotnom, na šta će vam budućnost ličiti?

Da bi čovek bio čovek, neophodno je da elementarno razlikuje dobro od zla. Ako ne razlikuje, onda je takav čovek moralni idiot, a niko – valjda – ne voli da bude idiot. Zar vas tome baš niko nikad nije učio? Zar vas tome nisu učili oni vaši najbliži koji su vam kupovali te nedavno izmišljene brojanice koje nosite oko ruku verujući da je to deo nekakve pravoslavne tradicije? Zar vas nisu naučili – oni koji su vas ubedili da su tri prsta koja dižete u vazduh nekakav “srpski znak” – onoj Isusovoj misli: “Kako želite da vam ljudi čine, činite i vi njima tako”. Zar vas nisu učili da popovima nije mesto u školama? Zar ne znate za Dositeja i njegovo “Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci!” Zar vas nisu naučili da bog nije banalni strip junak, bradati čika sa ikona koji stoluje na nebesima i upravlja zbivanjima kao sa marionetama? Zar vas nisu naučili da je bog u vama? Zar vas nisu naučili da je pornografija a ne vera kad vam tabloidi poklanjaju ikone? Da nije normalno da na benzinskim pumpama kupujete osveživače za automobile sa likovima svetaca? Da vera i nacija nisu jedno te isto? Da nije dokaz vere ako na blatobranu nosite hrastovo lišće za koje su vas ubedili da je badnjak? Da vera nije kad odete na Frušku goru i posečete mladi hrast umesto da ga pustite da raste? Da dokaz vere nije ako vam se retrovizor u kolima povija pod teretom teškog krsta i brojanice? Pa kakva je to crkva koja na imanju izmasakrirane porodice podiže “bogomolju” i maltretira staricu? Kakvi ste to vi mladi ljudi koji boga prizivate u pomoć kad se ruši “bogomolja” koju niko ne pohodi jer ju je đavo lično podigao? Gde će vam, naposletku, mlada duša? Zar vas nisu naučili da je vera ljubav a ne mržnja?

I što će to vama u životu, uopšte? Da uzmete grehe očeva i dedova na svoja pleća i postanete saučesnici u zločinu, iako u vreme kad su očevi i dedovi klali, podržavali ili ćutali, vi niste ni bili rođeni? Da li zaista verujete da je rat u Sarajevu počeo zbog ubistva “srpskog svata”? Da li zaista ne znate da je teška artiljerija oko glavnog grada Bosne i Hercegovine bila ukopana i spremna za krvavi pir još u septembru 1991. godine, sedam meseci pre rata? Da li zaista ne verujete da je Sarajevo bilo pod opsadom tek nešto manje od četiri godine? Da su ljudi mogli iz grada i u grad samo kroz jedan jedini izlaz, kroz onaj mali tunel koji su sami prokopali na sarajevskom aerodromu… Da li biste ikom svom poželeli takav život? Da li zaista ne znate da je u Bosni i Hercegovini srušeno više od hiljadu džamija? Da li vi, moji mladi zemljaci u mojoj Banjaluci, zaista ne znate da je u tom lepom gradu od aprila do septembra 1993. godine porušeno 17 džamija? Da li vi mladi ljudi u Prijedoru znate za Omarsku, Keraterm, Trnopolje, za jamu Tomašicu, za bele trake? A vi u Bijeljini za šutiranje mrtvih starica na pločniku, vi u Trebinju za proterivanje Bošnjaka i za zversko ubistvo vašeg sugrađanina Srđana Aleksića, vi u Foči da je vaš gradić širom sveta “poznat” po masovnim silovanjima, vi u Višegradu za žive ljudske lomače, vi u Novom Sadu za Novosadski korpus i Vukovar, vi u Beogradu za Slobodana Miloševića i za epicentar zla, vi u Nikšiću za Konavle i Dubrovnik, vi u Herceg Novom za deportacije Bošnjaka…

Mogao bih bez prestanka nabrajati, toliki i takav je zločin organizovan i počinjen – svesno, s predumišljajem, s namerom. Ogroman zločin koji dobrovoljno preuzimate sebi na dušu, umesto da se pobunite. I da pitate te očeve i te dedove, i te babe i te majke – a šta ste vi radili dok su ljude ubijali? Jer ako se ne pobunite, da li zaista verujete da – s takvim teretom – budućnost za vas, za sve nas, uopšte postoji? Da li ste svesni da mržnja klija upravo iz semena otrovnih priča kojih ste se naslušali?

Možete nastaviti da zatvarate oči i uši. Ili poslušajte šta kaže Fata Orlović:

“Bolje je umrijeti kao dobra osoba nego kao zla”.

A još je bolje i živeti i umreti kao dobra osoba. Pa da možemo svi, kao hrabra starica, reći nakon rušenja simbola zla i genocida da je došlo vreme “…da sjednem ondje rahat da popijem kahvu…”

Izvor: Slobodnarec.rs

Autor je docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, glavni urednik VOICE-a, šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, dopisnik Dojče velea i građanski i antiratni aktivista

Foto: Facebook

 

Komentari

Daj prvi komentar na ovu priču

Ostavi odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Idi na VRH
error: Content is protected !!