Alen Glavović za Blic: Vaspitavam djecu da budu plemenita kao Srđan Aleksić

Štiteći Alena, Srđan je tog kobnog 21. januara 1993. godine dobio krvničke batine. Pao je u komu i šest dana kasnije preminuo. Alen je ubrzo posle toga napustio Trebinje. Danas živi u Švedskoj sa suprugom, sinom i ćerkom

Štiteći Alena, Srđan je tog kobnog 21. januara 1993. godine dobio krvničke batine. Pao je u komu i šest dana kasnije preminuo. Alen je ubrzo posle toga napustio Trebinje. Danas živi u Švedskoj sa suprugom, sinom i ćerkom.

Trudim se da moja deca budu dobra kao što je bio Srđan Aleksić. Tako mu se odužujem za to što mi je spasao život.

Ovako u ispovijesti za „Blic” priča Alen Glavović, Bošnjak iz Trebinja kojem je Srđan Aleksić (27), najveći heroj ratova u bivšoj SFRJ, spasao život kad su ga napali vojnici Republike Srpske.

Štiteći Alena, Srđan je tog kobnog 21. januara 1993. godine dobio krvničke batine. Pao je u komu i šest dana kasnije preminuo. Alen je ubrzo posle toga napustio Trebinje. Danas živi u Švedskoj sa suprugom, sinom i ćerkom.

“Mnogo je teško. Ne prođe dan da ne pomislim na Srđana. Svake godine odem sa djecom na njegov grob. Bio je to neverovatan momak, jedan od najlepših u Hercegovini. Al’ ajde što je bio lijep, nego što je imao dušu kakvu niko nema. Svi su ga voljeli”, priča Alen, završavajući svaku rečenicu dubokim uzdahom.

U Trebinju su, kaže, tada svi bili kao familija. Svi su se poznavali i družili. Alen i Srđan su neko vrijeme zajedno radili kao spasioci na bazenu.

“Nekada smo gledali kakav je ko čovek, a ne koje je nacionalnosti. Godinu dana prije nego što se napad dogodio bio sam ranjen u ratu. Posle toga sam živeo od prodaje garderobe na pijaci. Tog kobnog dana došao sam do jednog kafića da odnesem naručenu robu. U kafiću su bili oni, dvojica vojnika Republike Srpske. Prvo su počeli da me maltretiraju, a onda su me dovukli do policijske stanice. Tamo su njih četvorica skočila na mene. Srđan se isprečio da me spase. Isprebijali su ga i ostavili ga da leži kao pas”, prisjeća se Alen.

U Trebinju, kaže, više nije mogao da ostane. I nikada ne bi mogao da se vrati.

“Dođem jednom, dvaput godišnje da posetim Srđanov grob i njegovog oca Radeta. Moja djeca sve znaju o Srđanu. Vaspitavam ih da budu dobri i plemeniti kao on. To je moj način da Srđanu kažem hvala”, ističe Alen.

Ni Trebinje, priča, više nije ono što je bilo. Ljudi se su se zatvorili, povukli.

“Ne kažem da je u Švedskoj lako, ali tamo sam našao mir. Žena i ja čistimo u jednoj firmi i od toga živimo. Ne žalim se. Moje je sada da se borim i opravdam šansu za život koju mi je Srđan dao”, zaključuje Alen.

Foto: Facebook.com

Komentari

Daj prvi komentar na ovu priču

Ostavi odgovor

Idi na VRH
error: Content is protected !!