Bratstvo u krvi

Prvi dobitnik ordena ljudske sramote bio je, naravno, stalni predstavnik Rusije u UN-u Vasilije Nebenzja. Njemu je Vučić uručio Orden srpske zastave prvog stepena, a isti orden, samo drugog stepena, udelio je Nebenzjinim zamenicama Ani Jevstignjejevoj i Mariji Zabolocki. Vučić se ruskim diplomatama još jednom zahvalio “na prijateljskim odnosima koje razvijamo”, ali i za pomoć koju su “pružili ovde u New Yorku, prilikom rasprave o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici”. Nebenzja je srpskom kolegi uzvratio naglašavanjem činjenice da “Srbiju i Rusiju vezuju dugogodišnji odnosi, ali i ne samo odnosi, već prijateljstvo i bratstvo”, te konstatacijom kako “posmatramo svet sa istih pozicija, branimo iste vrednosti i principe”.

Ruski diplomata je bio iskren, Srbija i Rusija, odnosno Vučićev i Putinov režim zaista dele iste vrednosti i principe, među kojima se posebno ističu pravo na agresiju na susede, masovno ubijanje civila, ratni zločini, zatiranje kulturne baštine, imperijalne težnje, pljačka, hegemonistički planovi i genocid. Srbija je takve vrednosti i principe dosledno primenjivala devedesetih godina u okolnim državama, pod vođstvom Slobodana Miloševića, a mlađahni Vučić je udruženom zločinačkom poduhvatu dao lični doprinos u okviru svojih tadašnjih mogućnosti. Iste principe i vrednosti Rusija danas sprovodi u Ukrajini na koju je izvršila agresiju, čineći stravične ratne zločine. Da, Rusiju i Srbiju zaista spaja bratstvo – u krvi, a svet posmatraju sa istih pozicija – kroz snajperski nišan.

Hvalisanje sopstvenim zlom

Nakon što je predstavniku zločinačke Rusije dodelio orden, usledile su negativne reakcije normalnih ljudi koji ne podržavaju masovno ubijanje nevinih. Na to je predsednik Srbije uzvratio na stari radikalski način: “Vidim da su neki poludeli negde zbog toga što odlikujemo ljude koji su štitili međunarodno pravo, štitili Srbiju, to je naša stvar, naš unutrašnji akt i pitanje našeg suvereniteta. Tu su naravno Rusi i Kinezi, Nikaragva i Meksiko i Brazil, Indija, Emirati, Kongo… u zavisnosti od toga kakav je nivo podrške bio. Vidim da bi neki to rado da nam to zabrane”.

Nažalost, niko ne može Vučiću da zabrani da dosledno sprovodi genocidnu politiku, da se nesmetano odaje negiranju kao poslednjoj fazi genocida, ali stvarno treba biti čovek posebnog kova da bi se hvalisao sopstvenim zlom i odsustvom svakog srama i čovečnosti. To mogu samo primerci neljudske vrste poput Vučića, koji su čitav životni vek proveli u nanošenju patnje drugima i sagradili karijeru na brdu leševa.

Predsednik je najavio da će u narednim danima dodeliti “odlikovanja svima onima koji su pomogli Srbiji po pitanju Rezolucije o Srebrenici”. Rečeno – učinjeno. Vučić je podelio ordenje diplomatskim predstavnicima Mađarske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Venecuele, Nikaragve, Brazila i Kube. Među odlikovanima našle su se zemlje koje su glasale protiv Rezolucije, ili su bile uzdržane, ili uopšte nisu glasale, važno je samo da nisu podržale proglašenje 11. jula za Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine.

Cinične laži

Dodelu odlikovanja za negiranje genocida i ruganje žrtvama, Vučić je propratio uobičajenim brbljanjem i bulažnjenjem, nastojeći da krupnim rečima sakrije moralnu propast gigantskih razmera, etičku provaliju čije dno ni najposvećeniji istraživači nisu dokučili. Govorio je predsednik o odbrani prava, pravde i normi međunarodnog javnog prava, o tome kako država Srbija afirmiše “značaj međunarodne saradnje i solidarnosti u borbi za najveće vrednosti čovečanstva na globalnom nivou”.

Besedio je Vučić o svetu u kojem su pravda i pravo neretko ugroženi, te da nas “ovakva priznanja podsećaju na značaj borbe za vrednosti koje bi trebalo sve nas da okupe oko istih časnih ciljeva”. Zauzevši lažnu pozu pravednika među narodima, borca za vekovne ideale najboljeg dela čovečanstva, Vučić je mirno lagao o promovisanju mira i razvoja, prava i pravde, izgradnji istinskog mira, stabilnosti i saradnje među državama, o čuvanju integriteta najviših postulata međunarodnog prava, o prijateljskim zemljama koje čuju, razumeju i podržavaju “pravo srpskog naroda na slobodu, nezavisnost i istinu”.

Kada bi neko neupućen slušao Vučićeve reči van konteksta, pomislio bi da ih izgovara neki vatreni idealista, istrajni borac za ljudska prava, neustrašivi zatočnik istine i pravde, aktivista koji se bori za potlačene i ponižene, za žrtve zločinačkih režima i njihovo dostojanstvo. U najmanju ruku, reklo bi se da se radi o čoveku koji je prkosio represivnim režimima i tiranijama, pa je pola života proveo po kazamatima zbog svoje borbe za slobodu i pravdu.

Ko bi rekao da sve te krupne, ali prazne reči izlaze iz usta ekstremnog desničara, zagovornika ideologije krvi i tla, ađutanta osuđenog ratnog zločinca, zagovornika Velike Srbije, najboljeg prijatelja masovnih ubica, jataka Ratka Mladića, narodnog poslanika koji je sa skupštinske govornice pozivao na ubijanje sto Muslimana za jednog Srbina i to u julu 1995. godine. Uzalud Vučićevo pozivanje na uzvišene ideale i najviše vrednosti, to su samo cinične laži nečoveka koji je devedesetih godina bio šraf u političkom krilu zločinačke mašinerije.

Vučićev naopaki svijet

Kad se Vučićeve reči ukrste sa činjenicama i realnošću, postaje jasno o čemu on zapravo govori. U njegovom paralelnom svetu zla i naopakog borba za pravo i pravdu zapravo označava borbu za pravo zločinca da ne prizna svoj zločin, već da uskrati žrtvama i pravdu, i istinu, i ljudsko dostojanstvo. U Vučićevom svetu “najveće vrednosti čovečanstva na globalnom nivou” su zapravo inverzija svake vrednosti i poricanje ideje čovečanstva.

Njegove vrednosti su pravo jačeg, otimačina, ubistvo, istrebljenje, etničko čišćenje i genocid. A “pravo srpskog naroda na slobodu, nezavisnost i istinu” zapravo podrazumeva pravo da nacionalistički režim ima slobodu da negira genocid, da poriče umešanost Srbije u rat u BiH.

U tom naopakom svetu istina je laž, kao kod Georgea Orwela, a nezavisnost znači težnju ka izolaciji od civilizovanog sveta i svih njegovih normi, pogotovo onih koje zabranjuju agresiju na susedne države i pokušaje uništenja drugih naroda. Vučić i njegova nacionalistička sabraća sanjaju o svetu u kojem će moći da se zatvore u sopstveni brlog, pa da u njemu muče, zlostavljaju, ubijaju i pljačkaju kako im se prohte, bez ikakvih konsekvenci, bez međunarodnih institucija poput Haškog tribunala, koje bi ih pozvale na odgovornost.

Nastavak sramotne kampanje

U Srbiji je u poricanje srebreničkog genocida uložena ogromna energija, mobilisan neverovatan broj ljudi, upregnute su sve moguće snage. Negiranje genocida je temelj državnog poretka, osnovna dogma koja se ne sme dovoditi u pitanje, oko toga postoji gotovo apsolutan konsenzus. Prema brojnim ispitivanjima javnog mnjenja samo 15 posto građana Srbije zna da je u julu 1995. u Srebrenici počinjen genocid.

Prošle godine su se Vučić i njegovi poslušnici, ali i mnogi drugi akteri koji navodno nisu na istoj političkoj strani, borili svim silama protiv donošenja Rezolucije u Ujedinjenim nacijama. Lobirali su, vršili pritisak, zvali Rusiju da pomogne, lagali kako će Srbi dobiti “žig genocidne nacije”, služili su se svim sredstvima, ali nisu uspeli u svom podlom naumu. Na sednici UN u Njujorku Vučić se kreveljio, ogrtao državnu zastavu pa je gužvao i žvakao, podizao tri prsta u znak trijumfa, te odavao utisak osobe koja je pomerila pameću.

Celokupna Vlada Srbije pratila je uživo prenos sednice Generalne skupštine UN, svi ministri su bili ogrnuti zastavama, po uzoru na svog gospodara. Na kraju su naprednjaci proglasili trijumf, po njihovoj verziji stvarnosti, Srbija se suprotstavila svetskim moćnicima i izašla iz bitke kao moralni pobednik. Sadašnje dodeljivanje ordenja predstavnicima država koje nisu podržale Rezoluciju samo je nastavak sramotne prošlogodišnje kampanje, pokušaj da se ovdašnja zločinačka agenda proširi na međunarodni plan. Uzaludan je to posao, jer je Rezolucija doneta, 11. jul će se u celom civilizovanom svetu obeležavati kao Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine.

Zlikovački performans

Mučno je bilo gledati Vučićev zlikovački performans u New Yorku, taj valjda jedinstveni slučaj da zemlja koja je učestvovala u genocidu deli odlikovanja drugima za poricanje tog istog genocida, i to na margini zasedanja UN-a. Ta sramota ide na dušu predsedniku Srbije, ali i svima koji su odlikovanja prihvatili, svima koji su se ogrešili o srebreničke žrtve.

Mogao je bar neko da se priseti gde se nalazi i šta su Ujedinjene nacije. Na početku Povelje UN, donete 1945, stoje reči: “Mi, narodi ujedinjenih nacija rešeni da spasemo buduća pokoljenja užasa rata, koji je dvaput u toku našeg života naneo čovečanstvu neopisive patnje, i da ponovo potvrdimo veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti, u ravnopravnost ljudi i žena i nacija velikih i malih…”.

To su zaista krupne reči i prave vrednosti, i nisu slučajno izabrane, već jasno govore o trenutku nastanka – nakon najveće klanice u ljudskoj istoriji. Vučićev performans bio je sušta negacija osnovnih načela, vrednosti i ciljeva Ujedinjenih nacija, izabrao je savršeno mesto za njegovo izvođenje. Ordenje kao nagrada za negiranje genocida je gaženje vere u osnovna prava čoveka, potiranje dostojanstva i vrednosti ljudske ličnosti, ruganje ideji ravnopravnosti, te promovisanje rata i njegovih užasa kao vrhovne vrednosti. Da je Vučić uzeo Povelju UN-a i spalio je u New Yorku, dok mu odlikovane diplomate dodaju šibice, to bi bio manji udar na suštinu UN-a od dodele ordenja. Bruka i sramota koja vapije do neba.

Tomislav Marković

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.