„Na jedrenjaku u Ameriku“: Putopis Nikole Forovića koji je 1865. godine stigao u Njujork

“U Americi sam proveo od 26. juna 1865. do 14. maja 1870. Da je danas mnogo što-šta drugačije nego što je bilo u moje doba priznaću rado; ali onda je bilo sve tako kao što pričam. Iako sam tamo našao vrlo povoljan položaj, vratio sam se bez uzdisaja za Amerikom. To je zemlja gde svi obožavaju zlatno tele; gde deca ocu vele starče a majci babo; gde se braća u zrelijim godinama neće da znaju; gde otac sina od 12 godina iz kuće tera, da sam zarađuje; gde sin oca može tužiti; gde usred leta naraste temperature do 100-105 stepeni Farenhajta, da njih 40-45 od sunčanice umru (u to doba spava sirotinja po ulicama i krovovima); gde se o Novoj godini ili 4. jula, na Dan nezavisnosti, od jutra do duboko u noć iz revolvera puca, da je još milostiv slučaj ako poginu samo njih 50 a 90 se rane; gde cveće ne miriše a opet se grdan luksus sa njim tera, tako da košar parfimiranog cveća staje do 100-200 i više dolara; gde ptice ne pevaju osim vrabaca, koje je baš u moje doba neki špekulant iz Evrope hiljadama doveo i par po 4 dolara (20 kruna) prodavao…”

Autor: Robert Čoban

Novi Sad: U kući, u novosadskoj Zmaj Jovinoj ulici, u kojoj sada živim, početkom 20. vijeka, a koja se tada zvala Herengaše, stanovao je Nikola Forović.

U 19. vijeku Forovići, porijeklom iz Varjaša u današnjoj Rumuniji, bili su jedna od najbogatijih srpskih porodica u Ugarskoj, posjedovali su parobrode, a 1864. na jednom od njih, po imenu „Napredak“, iz Budimpešte je prevezen kompletan inventar Matice srpske u Novi Sad. Dan kada je parobrod Jovana Forovića, Nikolinog oca, zaplovio iz Pešte ka Novom Sadu, 28. april, Matica srpska i danas slavi kao svoj dan. Valja napomenuti da je Jovan Forović ovaj transport obavio o sopstvenom trošku.

Nikola je iza sebe ostavio knjigu „Na jedrenjaku u Ameriku“, koju je napisao 1917. kao 79-godišnjak. U njoj je opisano njegovo putovanje u Ameriku na jedrenjaku „Liverpul“ 1865, petogodišnji boravak u SAD, povratak parobrodom u Evropu kao i sjećanja na dane provedene u Beču i Parizu.

Knjigu sam pronašao u Biblioteci Matice srpske, djelo ima 60 strana i u izdanju „Izdavačke knjižarnice Svetozara F. Ognjanovića u Ujvideku“, štampano je u „Štampariji Supek i Jovanović“ 1918.

Zainteresovala me je spoznaja da je vijek ranije pod krovom naše, 172 godine stare kuće, živio jedan ovakav avanturista i zaljubljenik u putovanja čiji sam nemirni duh na neki način naslijedio i nastavio.

Raduje i saznanje da su Novosađani i prije 150 godina ljudi putovali po cijelom svijetu i pisali o tome.

Nikoli, momku iz imućne porodice, dosadio je mondeni život po evropskim prijestonicama pa je u 27. godini riješio da sreću okuša u “Novom svetu” i to u junu 1865, svega nekoliko nedjelja nakon završetka Američkog građanskog rata. Pojedini opisi njegovog putovanja na jedrenjaku, sjećanja na Beč i Pariz, kao i boravka u Njujorku, posebno su zanimljivi sa današnje tačke gledišta.

Jedrenjak “Liverpul”

Ja se nalazim na brodu za useljenike te ujedno usred ljudskog ološa. Počinjem sa mojom kabinom u kojoj su 4 postelje, br. 5, 6, 7. i 8. U br. 5. su dva brata po imenu Hart. Stariji je u Londonu sekao i prodavao konjsko meso, životinja od čoveka, surovije stvorenje nisam poznavao, uostalom, sve dosad ne imadoh ni prilike ljude takvog kova posmatrati. Ali kad je jednog jutra svog brata izbio i pretio mu da će ga ubiti, a taj reče da to nije prvina, gadio sam ga se. Ali, kako beše golem i silan moradosmo stim finije s njim postupati. Čim je to primetio, osetio, iskoristio je svoj uticaj, kao što već čine ljudi njegove bagre. Jer danas, posle 15 dana putovanja, nismo mu mu više saputnici nego poslužitelji…”, piše Forović.

S nostalgijom se na tom mjestu prisjeća i dana provedenih u Beču i Parizu:

A kad sam se i ja tu našao, svagda sam u mislima bio u bečkom Prateru, kamo sam se kad i kad na fijakeru br. 134 dovezao pa iz drugog vremena u zverinjaku naredio sebi guščije yigerice sa gomoljikom, fino ponuđenu, dok je fijaker čitave sate na mene čekao, da me zatim odveze kući ili u Operu… Od svega toga ostade mi samo uspomena od koje bolujem i patim (…) U petak stigoh u Pariz, u subotu se nađoh sa mlađim Jokićem na Talijanskom Bulevaru i pošto smo još istog večera u Komičnoj Operi bili, dogovorimo se, da se sutra-dan na Duhove, u 11 sah. pre podne nađemo u Kafé Grande (…) Posle finog doručka prošetasmo se a međutim bilo je dva sah., kad je u Long Champ zakazana trka. Odvezosmo se i mi tamo. Tu imadoh prilike videti cara Luja Napoleona Trećeg, caricu Eugeniju, ceo dvor u svu aristokratiju (…) A danas? I danas sam doduše u mnogobrojnom društvu ali kakve sorte! Onda raskoš i gizdavost, sad nevolja i jad; onda najdivnija toaleta, sad dronjave krpe; onda razmetanje site gospode, sad sirotinja kojoj viri glad iz očiju…”

Forovićev popis “živih stvorova” na brodu svjedoči da rezultat Američkog građanskog rata u smislu odnosa prema crncima nije baš ostavio velikog traga na momka iz Centralne Evrope:

Brodarsko osoblje broji 60 mornara, 4 oficira i kapetana po imenu Champerline, Američanin, vrlo fin i obrazovan gospodin, što je na brodu rijetkost. Živih stvorova bilo je osim dva crnca kuvara, 1 krava, 6 mačaka i tri psa od kojih su dva psa zbog neposlušnosti i nezgodnih običaja u more bačena!”

Nevjerovatno je da Forović nije osjetio potrebu da ubrajanje crnaca među domaće životinje promijeni ni pola vijeka kasnije, kada je ropstvo svuda u svijetu već bilo ukinuto i zabranjeno.

SRBI U NJUJORKU

Nakon 40 dana putovanja jedrenjakom od Londona, Forović stiže u Njujork. Zanimljivo je da tamo i u to vrijeme ima Srba.

U moje doba ovi su Srbi bili u Njujorku: pet ćurčija, Mirković iz Rume, Popović iz Kikinde, Krstonošić iz Baje, Plaši-Piletović, zapravo Milić iz Beograda, Uroš Radulović, austr. potporučnik, u građanskom ratu kapetan, sad pismonoša. Kao takav proneverio je nekoliko novčanih pisama te je i sam došao sa one strane brave…”

Pišući knjigu 1917, tačno 47 godina po povratku iz Amerike, Forović rezimira svoje utiske iz Novog sveta.

Njujork 1865. godine

U Americi sam proveo od 26. juna 1865. do 14. maja 1870. Da je danas mnogo što-šta drugačije nego što je bilo u moje doba priznaću rado; ali onda je bilo sve tako kao što pričam. Iako sam tamo našao vrlo povoljan položaj, vratio sam se bez uzdisaja za Amerikom. To je zemlja gde svi obožavaju zlatno tele; gde deca ocu vele starče a majci babo; gde se braća u zrelijim godinama neće da znaju; gde otac sina od 12 godina iz kuće tera, da sam zarađuje; gde sin oca može tužiti; gde usred leta naraste temperature do 100-105 stepeni Farenhajta, da njih 40-45 od sunčanice umru (u to doba spava sirotinja po ulicama i krovovima); gde se o Novoj godini ili 4. jula, na Dan nezavisnosti, od jutra do duboko u noć iz revolvera puca, da je još milostiv slučaj ako poginu samo njih 50 a 90 se rane; gde cveće ne miriše a opet se grdan luksus sa njim tera, tako da košar parfimiranog cveća staje do 100-200 i više dolara; gde ptice ne pevaju osim vrabaca, koje je baš u moje doba neki špekulant iz Evrope hiljadama doveo i par po 4 dolara (20 kruna) prodavao…”

Nikola na kraju knjige opisuje svoj povratak u Novi Sad. Na put je krenuo 14. maja parobrodom Emil Perejra i za devet dana stigao u Pariz.

Na brodu su bili putnici većinom Francuzi a kada smo kod Bresta videli francusku obalu, mnogi su pali na kolena i u glas kliknuli: Ma belle France! (…) Još maja meseca dođoh u Novi Sad, mesto gde sam se rodio i zagrlio sam moju milu staru mater. Bogu hvala! Svi smo bili na okupu. Kad sam ih video, zaboravio sam na sve nevolje i sav jad koji sam pretrpeo i život mi je ponovo sijnuo u svojoj ružičastoj boji! U Novom Sadu sam zatekao svoje stare drugove i stekao nove: Lazu Kostića, Kostu Trifkovića, Paju Novića, Mišu Dimitrijevića, Mošu Kostića, Mladena Jojkića. Međ Srbima je vladala sloga; ali to je onda bilo. Svi su oni navedeni legli pod zemlju – ja ostadoh, da se njih setim i sećaću ih se, dok mi živo srce u grudima bije!“

Robert Čoban (Dnevnik)


Idi na VRH
error: Content is protected !!