Dr Džihan Abazović, stariji brat crnogorskog premijera Dritana Abazovića, iako je u svijetu medicine odavno poznato ime, u žižu javnosti ipak je dospio tek kada je Abazović junior sa svojim pokretom URA ostvario zapažen rezultat na izborima u Crnoj Gori 2020. godine i kada je postao činilac bez kog se ne može.

Ipak, još veću pažnju javnost Džihan Abazović je privukao zbog činjenice da u Beogradu otvara svoju privatnu kliniku, a u kojoj udio ima i dr Milica Đurđić, partnerka premijerke Srbije Ane Brnabić. Džihan Abazović je u intervuu za “Nedeljnik” detaljno govorio o svom odnosu sa Đurđićevom, ali i otkrio nepoznate detalje iz djetinjstva i mladosti svog mlađeg brata Dritana Abazovića.

“Htio sam da u bolnici imamo iskusnog mlađeg ljekara za magnetnu rezonancu koji zna da opisuje i magnet srca. Doktorku Milicu Đurđić znam s fakulteta i logično je bilo da upravo nju izaberem. Obavili smo razgovor i ona je pristala. Dogovorili smo se oko uslova i ponosan sam na činjenicu da je važan dio našeg tima. Poslovna filozofija koju slijedimo je da oni koji u našu bolnicu ulažu svoje znanje postanu dio naše kompanije kroz mali udio u strukturi kompanije”, rekao je, između ostalog, Abazović.

On je otkrio i da se procenat udjela u vlasništvu klinike kreće od 0.9 do 3 odsto, te da samo profesori Aleksandra Ljubić, Dušan Marić i on imaju više od toga. Abazović otvoreno govori i ko stoji iza klinike BioCell Hospital.

“Imamo jednog finansijskog investitora. I to se kroz dva klika provjeri. To je Milija Babović, preko svoje firme Robne kuće Beograd. On je jedini od nas, uslovno rečeno, unio kapital u novcu. Mi jesmo davali neki svoj novac, ali smo, prije svega, bili i i dalje jesmo idejni investitori. Bolnica je napravljena od novca našeg jedinog finansijskog investitora, komercijalnih banaka i liznig kuća”, kaže Abazović.

Govoreći o tome da su otvaranje klinike u Beogradu mnogi povezivali sa približavanjem Abazovićeve vlade i vlasti u Beogradu, dr Džihan Abazović je podsjetio na činjenicu da je taj projekat krenuo da se radi 2017. i 2018. godine.

“Dritan Abazović je tada bio u opoziciji i ne znam zašto ga ljudi uopšte vezuju za ovo. Razmišljam šta bi sve bilo tek da je bolnica otvorena u Crnoj Gori. Ja imam pravo na sopstveni rad i profesionalni razvoj. I da vam kažem jednu stvar, moj brat je vrlo štedljiv, jedino da vam treba zbog bolesti tu je široke ruke. Inače ga sestra oblači, on rijetko kupuje. To je, nekako, specifično za njega, mi ga u kući često kritikujemo zbog toga. On je čovjek koji na neke stvari ne troši apsolutno ništa. On je kao potpredsjednik vlade vozio moja kola koja sam mu ostavio kad sam došao u Beograd”, ispričao je, između ostalog, Abazović.

On je otlrio i zanimljive porodične detalje.

“Mi imamo jednu nepravedno zapostavljenu osobu u familiji, a to je moja i Dritanova sestra. I ona je studirala medicinu u Sarajevu. Svi smo bili izuzetno dobri đaci. Nismo imali baš jaku srednju školu u Ulcinju, ali to nije uspjelo da ubije našu kreativnost i ambicije. Moj brat je, recimo, oduvijek bio buntovnik. Pravi buntovnik kog su iz osnovne škole htjeli da izbace. Oduvijek se borio za nečija prava. Imao je problem sa vladanjem, ne zato što je bio incidentan, već zato što se stalno bunio i borio za nečija prava. Otac je bio vrlo specifičan tip čovjeka, i pošto smo imali restorane u Ulcinju, brat i ja smo dobili da kompletno vodimo jedan restoran, od nabavki do plata konobara. Stric, pošto je to bio zajednički, porodični biznis, rekao je mom ocu: “Da li si ti normalan, gdje ćeš djecu da pustiš da vode? Propašćemo!”. A on je rekao: “Neka, to će da im bude škola koja će možda mene da košta, ali neka bude tako”, priča Abazović i nastavlja:

“Te 1999. se otvorio Medicinski fakultet u Podgorici, ali smo mi zbog bolesti oca bili potpuno finansijski iscrpljeni i imali smo finansijskih problema, pa je i školovanje koje je tražilo finansije bilo upitno. Zanimljivo, za medicinu sam se odlučio jer me je kao malog zanimala tehnika i volio sam da popravljam automobile, daljinske…Htio sam da vidim kako to “popravljanje” funkcioniše kod čovjeka i počeo sam više da čitam o tome. To je bila i opsesija mog oca, on je studirao medicinu na sedam fakulteta – u svim bivšim republikama i dva u Švajcarskoj, ali je nije završio. Za njega je zvanje doktor bilo nešto veliko. Pošto smo mi brata, nekako zbog tog njegovog vladanja, odbacili, ali u smislu neka upiše i radi šta god hoće. On nam je u jednom trenutku rekao: “Hoću da upišem političke nauke, i hoću da se raspravljam sa ljudima cijelog života!” Kad smo bili mali, recimo da je Dritan imao četiri ili pet godina, u velikoj dnevnoj sobi imali smo i TA peć. Dritan se popne na tu peć, drži nam predavanje i maše prstom…”

Izvor: “Kurir”