Četvrtog jula 1776. Kontinentalni kongres formalno je odobrio Deklaraciju o nezavisnosti. Proslave su započele nakon nekoliko dana: parade i javna čitanja, logorske vatre i sveće i ispaljivanje po 13 metaka iz mušketa, po jednog za svaku od originalnih država.

Prošlo je skoro vek pre nego što je zemlja zvanično imenovala praznikom datum svog osnivanja.

Nedavnim usvajanjem Zakona o Nacionalnom danu nezavisnosti, kojim se obeležava kraj ropstva u Sjedinjenim Državama, zemlja sada ima 12 federalnih praznika. Mnoga su raspoređena po američkom kalendaru, ali njihovo postojanje nije samo priča o kontinuitetu. Oni odražavaju kako su SAD evoluirale – od pripadnosti država relativno maloj federalnoj vladi do centralizovanije nacije.

Državni i lokalni skupovi za Dan nezavisnosti i druge praznike stari su koliko i sama zemlja. Ali prvi krug federalnih praznika, identifikovan kao takav jer su federalni službenici (u početku samo savezni službenici u Vašingtonu DC) dobili slobodan dan, predsednik Julisis S. Grant potpisao je zakon 1870. godine, pet godina nakon okončanja građanskog rata.

“Građanski rat konsolidovao je nacionalnu moć na sve načine, a nacionalni praznici su ilustracija toga”, kaže istoričar nagrađivan Pulicerovom nagradom Erik Foner. “Bilo je mnogo, mnogo prvih posle građanskog rata”.

Uvođenje proslave Džuntinta drugih federalnih praznika prošlo je sa značajnom većinom u Kongresu, što ukazuje na širok dvopartijski konsenzus. Prvi praznici, primećuje Grantov biograf Ron Černov, bili su najsigurniji u to vreme – Nova godina, Dan nezavisnosti, Dan zahvalnosti, Božić i rođendan Džordža Vašingtona (donesen 1879).

“Pratili su građanski rat, ali, slučajno, nisu imali nikakve veze sa građanskim ratom. Ratne rane i dalje su bile duboke i neopozive, a svako obeležavanje samog rata moglo bi se smatrati podelom”, kaže Černov. Primećuje da Dan sećanja, počast onima koji su poginuli u ratu, nije postao federalni praznik sve do 1888. godine.

“Sa prvih pet federanih praznika pokušalo se da se uspostavi zajednički jezik između Severa i Juga”, kaže Černov. “Obe strane u građanskom ratu tvrdile su da su se borile u duhu američke revolucije. Stoga je obema stranama bilo lako da ispoštuju rođendan Vaštingtona i Dan nezavisnosti”.

Bez obzira na izjave o patriotizmu ili socijalnoj pravdi, federalni praznici odražavaju deo osećaja u zemlji za samu zemlju i kako se zemlja menja.

Javna podrška da rođendan Martina Lutera Kinga bila je toliko jaka da ga je 1983. godine potpisao predsednik Ronald Reagan, koji se šezdesetih protivio Zakonu o građanskim pravima i Zakonu o biračkim pravima i privatno verovao da su stajališta kasnijih lidera koji se zalažu za građanska prava bila “zasnovana na slici, a ne na stvarnosti”. Čak i tada su se Arizona, Nju Hampširu i Južnoj Karolini opirali da to postane državni praznik, a Južna Karolina je čekala do 2000. godine. Alabama i Misisipi još uvek povezuju Kingov rođendan sa rođendanom generala Konfederacije Roberta I. Lija.

Dan Kolumba postao je nacionalni praznik 1968. godine, koji su Kongres i predsednik Lindon Džonson odobrili kao počast imigrantima i kao “izjavu o spremnosti da se s poverenjem suoče sa nepoznatom sutrašnjicom”, prema tadašnjem izveštaju Senata.

Ali tokom poslednjih 40 godina, kako se Kolumbova slika premeštala sa nekoga ko je otkrio Ameriku na rasističku i imperijalističku, gradovi i države su ili promenile ime praznika (Havaji ga nazivaju “Dan otkrića”) ili su iskoristili dan kako bi ga posvetili drugima – od 1989. godine Južna Dakoka ga naziva “Danom američkih domorodaca”.

“Federalne praznike možete zamisliti kao spomenike podignute u parkovima”, kaže Metju Denis, autor knjige o američkim praznicima iz 2002. godine “Dani crvenih, belih i plavih slova“. “Pomoću spomenika, pokušavate da umetnete značenje prošlosti u kamen. Ali to se može promeniti, a ljudi bi mogli reći: ‘Čekaj, ko je ovaj tip?'”.

Među nacionalnim praznicima, 4. jul je najsloženiji i o njemu se raspravlja, odraz pitanja i kontradikcija o poreklu zemlje i o samoj Deklaraciji o nezavisnosti.

Dan nezavisnosti zahvaćen je podelama u zemlji gotovo od samog početka. Tokom 1780-ih i 1790-ih, pristalice jače centralne vlade (federalisti) i oni koji su brinuli o povratku u monarhiju u britanskom stilu (ponekad nazvanu Džefersonovim republikancima), prepirali su se oko autorstva Deklaracije o nezavisnosti, s tim što su republikanci isključivu zaslugu davali svom Tomasu Džefersonu i federalisti koji se (ispravno) protive tvrdnji da su mnogi drugi na tome radili.

U decenijama pre građanskog rata, crni Amerikanci često su bivali isključeni iz zvaničnih događaja od 4. jula i umesto toga bi slavili 5. juli, dok su obe strane priznavale 4. juli i svoju udaljenost od njega. Frederik Daglas održao je 5. jula svoj čuveni govor iz 1852. godine “Šta je robu četvrti jul”.

Sam građanski rat bio je period za razmičita tumačenja. Južnjaci su prihvatili poruku Deklaracije o nezavisnosti kao čin prkosa protiv tiranije. Sever je na to gledao kao na nacrt. U pismu Kongresu upućenom 4. jula 1861. godine, samo nekoliko meseci nakon početka građanskog rata, predsednik Abraham Linkoln govorio je o Danu nezavisnosti kao inspiraciji za novo i humanije društvo.

“Naši protivnici usvojili su neke deklaracije o nezavisnosti u kojima, za razliku od one stare, koju je napisao Džeferson, izostaju reči ‘svi ljudi su stvoreni jednaki'”, napisao je Linkoln.

Značenje 4. jula nastavlja da se razvija, od predsednika do predsednika. Franklin D. Ruzevelt i Džordž V. Buš su među onima koji su posvetili govore o Danu nezavisnosti vojsci, bilo tokom Drugog svetskog rata ili nakon napada 11. septembra.

Obraćanje Džona F. Kenedija iz 1962. godine, u jeku hladnog rata, nazvalo je nezavisnost “jedinstvenim pitanjem koje danas deli svet” i pozvalo se na “čežnju za nezavisnošću iza gvozdene zavese”.

Predsednik Barak Obama je 2014. godine citirao obećanje “života, slobode i potrage za srećom” i naveo to kao razlog “što imigranti iz celog sveta sanjaju da dođu na naše obale”.

Za Dan nezavisnosti 2020. godine, manje od dva meseca nakon ubistva Džordža Flojda, predsednik Donald Tramp osudio je demonstrante pokreta Belk lajfs meters (BLM, Životi crnaca su važni) i kako je rekao “nemilosrdnu kampanju za brisanje naše istorije, klevetanje naših heroja, brisanje vrednosti i indoktrinaciju naše dece”. Njegov tada mogući naslednik, Džo Bajden, objavio je kratki video snimak u kojem je rekao da zemlja još nije ispunila svoje obećanje o jednakosti, napominjući da je čak i Džeferson bio robovlasnik.

“Ali kada je jednom predloženo, to (jednakost) je bila ideja koja se nije mogla da se ograniči“, rekao je. “Preživela je bes građanskog rata, pse Bula Konora, atentat na Martina Lutera Kinga i više od 200 godina sistematskog rasizma”.

“Amerika nije bajka”, dodao je Bajden. “To je bio stalni napor između dva dela našeg karaktera: ideje da su svi muškarci i žene – svi ljudi – stvoreni jednaki i rasizma koji nas je razdvojio”.