Dragan Nikolić, Gaga sa Crvenog Krsta, predstavnik je beogradskog šarma, glumac koji niz godina, kako mladi u glavnom gradu kažu, “fura svoj fazon”, šmeker sa beogradskog asfalta, u mladosti reli-vozač, ljubitelj glisera, jedan od najvećih zaljubljenika Ade Ciganlije, pravi, istinski prijatelj Save i poklonik bekstva u prirodu.

                                                                 ****

Bio je prvi disk-džokej uživo na televiziji dalekih šezdesetih u seriji “Maksimetar”, preteči današnjih disko-klubova u Beogradu, a i šire.“Obraz uz obraz” uz Milenu Dravić, jedna je od naših najlepših TV serija koju smo ikad imali, serija za nezaborav. 

Teško je nabrojati sve pozorišne, filmske i televizijske uloge Dragana Nikolića. Možda najkarakterističnije. Njegovog Prleta iz “Otpisanih” klinci su godinama imitirali, on se pomalo ljutio, ali na svoj specifičan dobroćudan način. 

Džimi Barka u filmu Živojina Pavlovića “Kad budem mrtav i beo” doneo mu je filmsku slavu, provozao je, ali izgleda ne i “Poslednji krug u Monci”, oduševio nas u filmu “Nešto između” Srđana Karanovića… Nedavno učestvovao u “Velikoj frci”…

Lista uloga je ogromna, ponestaje prostora… Stalni je član Ateljea 212, skoro četvrt veka. Prevalio je dug put od legendarne“Kose” u režiji barda pve pozorišne kuće Mire Trailović, do predstave “Sveti Georgije ubiva aždahu”Dušana Kovačevića koja će biti igrana i u obnovljenom Ateljeu. 

Pariz njegovih zrelijih glumačkih godina odvodi ga u pozorište “Sara Bernar” i “Theatre de la Ville” gde je tumačio glavnu ulogu u komadu “Na dnu” Maksima Gorkogi oduševio Parižane.

Uvek se vraćao Beogradu. 

Zla kob i najveći nespokoj u životu doneo mu je, izgleda definitivno nezavršeni projekat “Seoba” Crnjanskog u koji je uložio celog sebe, a ostala su samo ćutanja. 

Dugogodišnji je bračni i umetnički saputnik filmske dive Milene Dravić… 

Samo za prijatelje voli da pripremi na Adi između ostalog pastrmku na kiselom mleku ili još više lešo ribu. 

Veli da je duševnoj ekološkoj katastrofi teško naći lek i zato treba bežati u prirodu, u maštu, i kako kaže, treba imati još nekih želja bez obzira da li su ostvarljive ili ne.

SK “Grom”

– Rođen je 1943. godine, pripada generaciji koju je “Korni grupa” pesmom ovekovečila. Neću persirati pošto smo vršnjaci. Svet si ugledao u Požarevačkoj ulici, na Crvenom Krstu. Na jednom mestu sam pronašao da si rođen u Sindelićevoj?

– Moji roditelji živeli su u Sinđelićevoj ulici i verovatno sam ja u maminom stomaku jedno pet, šest meseci “stanovao” u toj ulici, a rodio sam se, molim te da ne bi bilo greške, u Požarevačkoj, ja sam dete sa Krsta.

– Gde tražiti tvoju glumačku klicu?

– Mi smo bili sveža posleratna deca i bilo je dosta tih ratnih rekvizita koji su zaostali u vodovodu i raznim ruševinama. Pronalazili smo šipke dinamita, nemačke šlemove, nekakve zaostale, zarđale pištolje i pokušavali da ih osposobimo. Te opasne stvarčice mogle su da nam raspale maštu i mi smo se uglavnom igrali rata.

– Sećaš li se drvenih nanula iz najranijeg detinjstva?

– Imao sam četiri, pet godina, ne više. Sećam se samo zvuka. To su valjda bili nemački zarobljenici koji su nosili drvene klompe, a to pamtim pošto me je baka vodila u šetnju Bulevarom revolucije do parka kod Vukovog spomenika. 

E, tuda su prolazili ti nemački zarobljenici, radeći na raščišćavanju, obnavljanju Beograda tamo neke 1947, 1948. godine. To su zvuci koji su ostali u meni. I danas kad čujem klompe, odmah se toga setim.

– A glumački zametak, gde naći?

– Pre svega, jedan od preduslova da se čovek bavi glumom je mašta. Mi smo je imali, budući da u to vreme nije bilo nikakvih igračaka ili bilo kakvih drugih pomagala. Dakle, morali smo sami sebi da smislimo igru i ne samo to već i igračke. To su neki počeci. 

Više smo glumili da nešto imamo, više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo. A onda, tu u blizini bio je i Dom kulture “Božidar Adžija”. Nama klincima su na jednoj staroj ruševini, naši očevi i komšije napravili jedno igralište koje smo zvali SK “Grom”. 

Oni napravili, a mi deca jednostavno smislili ime. 

Bilo je to na jednoj ledini, čak smo ga i ogradili i posuli šljakom. Bio je to u stvari naš mali geto. Tu smo igrali fudbal, tu su bile zakazivane tuče, kraj s krajem, donja Požarevačka protiv gornje Požarevačke ulice ili sa onima preko Bulevara. 

Nešto slično smo mnogo kasnije gledali i u filmu “West side story”, a pošto tada još nije bilo američkih filmova, mislim da smo mi, beogradski klinci, tu opasnu igru prvi smislili.

24.000 poljubaca

– Dok si kao dete, sa vršnjacima tumarao Crvenim Krstom, vaš prvi živi viđeni glumac bio je Bata Živojinović. Pratiti ste ga u stopu do kuće i nazad do pozorišta, čak ste pokušavali i da ga imitirate. Da li je to tačno?

– Naravno. On jeste bio prvi u tom nekom zavereništvu, jer mi smo sve to tajno radili. Krili smo se, iz potaje ga pratili, čekali u zasedi da ga vidimo. Tako nas je doveo do Beogradskog dramskog pozorišta gde je Bata i počeo kao mlad glumac. 

Virili smo preko nekih prozora, posmatrali šta se događa u glumačkom salonu, videli glumce u kostimima, pod šminkom, prepoznavali ih, čekali pred pozorištem. 

Bata je bio čovek sa kojim smo TADA želeli da se identifikujemo, on je u to vreme, nadam se da se neće naljutiti, bio ne samo glumac nego i “mangaš”, pravi mangup, pravi tip koga smo želeli da sledimo. To je Bata Živojinović iz tog vremena. 

Bata Živojinović danas ima svoj problem i ja se ne bih u to mešao. Znate, ostao sam nostalgično vezan za to vreme i kao da ga i danas gledam više tim klinačkim očima, a ne kao delegata u Skupštini…

 Kompletan intervju možete pročitati na portalu Yugopapir