Autor: Brankica Smiljanić

Prije nekoliko dana srela sam druga, koji je išao na “Work and Travel” ovog ljeta, sumornog lica i vidno nesrećan. Gledam i nisam mogla da ga ne pitam: “A što si sad nesrećan? Zar nisi otišao da malo zaradiš i onda da pomogneš svojima i šta ostane za provoda?”. Odmahnu glavom kao da sam ne znam šta rekla. “Ma, šta ti je? Vratio sam se, a bolje da nisam. Kamo lijepe sreće da sam ostao”.

I nešto razmišljam: to je onaj isti drug koji mi je govorio da će da završi fakultet samo da ima “papir”, jer ne planira da se bavi novinarstvom i da ode, čim prije.

Svaki put kad to čujem od svojih prijatelja, sjetim se situacije kad je sestra rekla da ide jer se ne vidi više ovdje. A, nije da nije probala. Sa završenim fakultetom, nekoliko poslova u struci i direktora koji omalovažavaju trud i rad, samo je jednog dana rekla: “Ja odo’!”

Sjećam se kako joj je drugarica pričala da joj je direktorica sa završenim Ekonomskim fakultetom govorila da joj zašilji sve olovke sa stola, a uveliko je radila, nije bila praksa. Čisto iživljavanje. Muka mi je došla tad.

Američki san

Nisam neko ko pretjerano voli Ameriku i taj njihov “američki san” koji stalno stavljaju u prvi plan, a beskućnika na svakom koraku. Ni njihov McDonalds me ne zanima. Iako volim kafu, nije mi ništa posebno ni Starbucks. Da smo država, kakva nismo, to bi sve bilo za fotografisanje na Instagramu i putovanje da se odmori, a ne da se sa završenom diplomom ide i čisti, konobari i bude jeftina radna snaga. A mi, opet presrećni i za to.

KOMPLETAN TEKST MOŽETE PROČITATI NA PORTALU AL JAZEERE