Upad na predstavu “Sveti Sava“ 31. maja 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, umnogome je promijenio život Žarka Lauševića.

Neodigrana predstava Zeničkog pozorišta po tekstu Siniše Kovačevića izazvala je trzavice među grupom političara.

Poslije te predstave ništa više nije bilo isto. Nije bio isti ni Siniša Kovačević, ni glumac Žarko Laušević – koji je zbog prijetnji smrću tih dana odlučio da nabavi pištolj, a ostatak tragedije je poznat.

Glumac je ovaj događaj u svojoj knjizi označio kao početak svoje sudbine. Predstava je bila kontroverzna, jer Sveti Sava prije monaškog života vodi ljubav, Žarko je igrao naslovnu ulogu. Na predstavu su upali Šešelj i raspop koji su je prekinuli, drali se, svađali, a Laušević ih je smirivao…

“Molim Vas da svoj sud, ma kakav bio, sačuvate za kraj predstave. Niste vi veći Srbi od mene, Siniše Kovačevića ili bilo kog drugog učesnika ovdje”, bezuspješno je pokušavao glumac da smiri masu ljudi koji su vikali.

Njih pedesetak provociralo je iz mraka sa galerije JDP-a glumce na sceni. Iako nisu odgledali predstavu, smatrali su da ona vrijeđa lik Svetog Save. Urlici, psovke, pozivi na linč bili su neizdrživi, glumci su bili u šoku i nevjerici, a mnogima su krenule suze.

Poslije tog incidenta, za Žarka Lauševića više ništa nije bilo isto. Nakon predstave kupio pištolj po savjetu policije.

“Da nije bilo te noći, ne bih dobijao prijetnje da ću biti likvidiran. Iz istog razloga vrlo brzo poslije ovog događaja ću, po savjetu policije, kupiti pištolj, a poslije još jednog nemilog događaja u “Bojanu Stupici”, dakle, ponovo pod istim krovom, taj isti i početi da stalno nosim sa sobom u kožnoj torbi”, opisao je početak svoje tragedije.

Predstava “Sveti Sava” više nije igrana.

Na komemoraciji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu o druženju sa Lauševićem govorio je i Svetozar Cvetković.

On je tada ispričao epilog ove priče o prekinutoj predstavi, koji se odigrao godinama kasnije u Americi.

“Kad smo igrali predstavu “Mizeri”, Žarko nam ljubazno ponudi da igramo u Njujorku i da će on sve da nam organizuje. Bio je veseo i umoran od posla.

“Anica Dobra spava kod Beke, a ti ćeš u crkvi” kaže Žare.

“Kako ja u crkvi?”

Stižemo u staru crkvu, mali sobičak, a ja ga zamolim da ne budem tu. Smješka mi se Žare i kaže da ćemo da tražimo drugi smještaj, ali da moramo sačekamo paroha i zahvalimo mu se. Paroh stiže sa džoginga, Žarko mu se zahvaljuje.

Žarko će onda:

“Vidio si ovog paroha? Znaš, ja noću ne spavam, pišem. Onda nekad kopam po tim događajima i godinama. Gledam iznova i iznova te snimke iz svoje prošlosti. Ne znam po koji put gledam prekid predstave “Sveti Sava” u JDP. Gledam tu ujudrmu nacionalista i ove naše što smiruju buru, one nesrećne glumce koji ne znaju šta ih je snašlo. U jednom trenu, među svim tim ludacima koji urlaju da smo izdali Srbiju i Svetog Savu, vidim poznato lice. Vidim ovog paroha. Godinama mlađeg. Mislim, možda samo liči na njega”.

Ne vjerujem šta slušam, ni ja, ni Anica, a Žarko nastavlja:

“Ujutru se spakujem i dođem u crkvu. Mislim se, taj čovjek mi dolazi u kuću, sječe mi kolač. Nemoguće da je to on”.

Eto pojavljuje se on, rekoh da pitam:

“Vidio sam noćas na snimku prekida moje predstave…” i ne stigoh da završim:

“E, da. Tamo sam bio i ja” oglasi se on.

“Znam da me ima na tom snimku”.

Pitao sam ga: “Vi ste bili sa ljudima koji su pozivali na moju smrt? Pored Šešelja koji je mlatio pištoljem?”

Samo mi je odgovorio: “A šta sam ja znao Žarko? Mlado – ludo.”

“Vi mi dolazite u kuću, siječete kolač, a ja sam zbog tog događaja počeo da nosim pištolj…”

Rana je noć na Menhentnu, Anica, Žarko i ja više ni ne tražimo gdje ćemo da spavamo. San nam nije neophodan”, ispričao je Cvetković, prenosi Kurir.

Foto: Printscreen/Jutjub