Nikada sebi ne bih oprostio da mu nisam spasao život. To bi me zauvijek proganjalo.

Ovim riječima heroj iz Njujorka, Plavljanin Denis Pupović, opisao je za Portal Revije Fokus događaj koji je izazvao oduševljenje Amerike, nekoliko dana nakon što je od sigurne smrti spasao muškarca koji je u njujorškom metrou, na prometnoj stanici Tajms Skver, pao na šine, i time spriječio da ga udari voz koji je dolazio. Njegov kolega Ejmon Keri i on su skočili u pomoć kada su vidjeli čovjeka kako leži na šinama licem nadolje.

Pupović, koji je u Ameriku došao u novembru 1995, i Keri za američke medije su kazali da ne žele da ih nazivaju herojima i da su samo uradili ispravnu stvar.

Danima su ih ljudi zvali i čestitali. Pupović kaže da u tom momentu uopšte nije bio svjestan u kojoj je bio opasnosti.

„Skočio sam da pomognem čovjeku koga ne znam. Samo je sreća bila da sam se zadesio tu u tom momentu. Nije bilo razmišljanja. Moj kolega, koji je bio u tom momentu iza mene, je takođe skočio. Nije mi palo na pamet da će skočiti i on. Mislio sam da ću biti sam. Jedan čovjek je vikao: ‘Voz dolazi’, ali niko nije ni pomišljao da priđe platformi. Nas dvojica smo čovjeka spasili sigurne smrti i nadam se da će on biti dobro. Čujem da je još u bolnici“, kazao je za Portal Revije Fokus Pupović.

Kaže da nije ni pretpostavio da će to toliko da odjekne u javnosti.

„To što smo uradili Ejmon i ja trebalo bi svako normalan da uradi. Naravno, ne mogu da krivim narod koji se u tom momentu našao na platformi, a nije pomogao, jer kad vidiš svjetlost voza pomisliš da li će još neko skočiti da pomogne ili ću morati sam… Sve to prolazi kroz glavu. Ja nisam razmišljao, jer da sam ostao još dvije – tri sekunde, vjerujte da ne bih skočio jer se voz primicao velikom brzinom“, objašnjava Pupović.

Kada je skočio, vidio u daljini svjetla voza.

„Mi smo bili tridesetak metara udaljeni od njega. U tom momentu sam samo pogledao prema njemu. Bio na suprotnoj platformi, a ja sam počeo da trčim. To je situacija kad ništa ne govoriš samo trčiš da spasavaš. Moj kolega nije znao o čemu se radi, samo je počeo da trči za mnom, jer je znao da nešto nije u redu. Čovjek koji je rekao da dolazi voz nam je pomogao da ga izvučemo. U tom momentu nismo razmišljali ni o tome je li težak… Kad vidiš da se voz primiče takvom brzinom ne razmišljaš o težini. A pritom je bio u nesvjesti… Bez ikakvih znakova života. Udario je vilicom u jednu šinu, a noge su mu bile na drugoj. Tako je ostao. Mislio sam da je mrtav. To su sve stotinke u kojima sam razmišljao, pa sam riješio da, zajedno sa njima, pokušam da ga spasem. Nikada sebi ne bih oprostio da nisam to uradio. Čitav život bi me proganjalo da sam možda mogao da spasem čovjeka. Zahvalan sam sebi što sam tako postupio. I hvala Bogu da me vodio na takav put, da napravim nešto tako“, priča Pupović.

Kada su čuli šta se desilo, njegova supruga i djeca bili su srećni, ali i preplašeni.

„Kad su čuli, nisu mogli da vjeruju šta se desilo. Ipak, bilo im je drago što sam spasao nečiji život. Bili su srećni, ali i preplašeni, jer su svjesni da je voz mogao da me udari… Djeca rano idu na spavanje, ali su te večeri čekali vijesti u 11 sati da bi vidjeli prilog. Ja sam već bio zaspao, a oni su me probudili da gledamo zajedno, a supruga je bila na poslu tada. Imam ćerku od 19 godina i dva sina, 14 i deset, i svi su presrećni što se sve dobro završilo“.

I za svog kolegu Ejmona Kerija ima samo riječi hvale.

„Znamo se 11 godina, radimo zajedno. Upoznali smo se od 2011. godine. On je porijeklom iz Irske i veoma je dobar čovjek, kolega i drug. Posebno nas veže što smo obojica imigranti“, kazao je Pupović.