Džon Alajt bio je plaćeni ubica. I to ne bilo kakav plaćeni ubica. Radio je za porodicu Gambino, jednu od najjačih mafijaških organizacija u Njujorku.

“Odrastao sam u tipičnoj albanskoj porodici. Bavio sam se sportom i borilačkim vještinama. Moj otac je volio boks. On je u SAD došao iz Albanije u vrijeme kada je tamo bio na snazi komunistički režim. Skrasio se u Njujorku. E, a u tom gradu postoji pet glavnih porodica. Porodica Gambino je jedna od najmoćnijih. Kako sam došao u kontakt sa njima? Pa, jedan od članova te porodice bio je moj trener bejzbola”, počinje svoju priču Alajt.

Onda je počeo da se bavi likvidacijama, a usput bio tu i da premlati koga i kada treba.

“Premlatim bejzbol palicom, naravno. Optužen sam za ranjavanje 60 ljudi, što mislim da je preuveličana brojka. Ne znam tačno koliko sam ljudi ubio. Ali vjerujem da je više od 12 njih mrtvo. Povrijediti i ubiti – to je bio dio mog života. Regularna stvar. Želio sam da budem najbolji u svom poslu, da budem poštovan i da zaradim dosta novca. Uostalom, svi to žele koji se bave gangsterskim poslom. Zanimljivo je da su moji drugovi, kad smo bili klinci, bili opasniji od mene. Ali kako smo rasli ja sam ih prevazišao. Postao sam mnogo opasniji ali i mnogo inteligentniji. Ja sam odrastao uz Endija Ruđijanija Debelog koji me je naučio kako da budem tih, ali surov”, rekao je Alajat.

Kaže kako je sve počelo kada je Džon Goti tražio da počne da ubija za njega: “Da sam to odbio on bi ubio mene”, rekao je Alajt i dodao:

“Kaže kako kad si na ulici nisi svjestan da ćeš morati da platiš cijenu za takav život koji vodiš. Tu mislim i emocionalno i fizički. Sa 19 godina su me prvi put izboli nožem. Imam oko 120 šavova po grudima i oko 80 na glavi. Ali takav je to život. Prihvataš nasilje i počinješ da prihvataš da igraš rulet sa svojim životom. I to bez pretjeranog kajanja. Jednostavno misliš da si gotovo nepobjediv. Ok, ubijaš, biješ, nanosiš bol drugima ali to će kad tad da ostavi posledice na tebe. Sva ta ubistva i ranjavanja koja sam učinio. Sjećan se da su istražitelji govorili kako sam umio da posle ubistva odem nonšalantno da ručam ili na plažu. Bio sam bezosjećajan.

Vozili su se neko vrijeme.

“Na putu nema nikog. On se smije, smijem se i ja. I tokom te naše zafrkancije negdje mi se u mozgu javila misao – čekaj, da li ću ja ovo stvarno da uradim, da li ću zaista da mu oduzmem život? Druga strana mene kaže – obećao si, ako ne izvršiš naređenje, neko kome ja vjerujem će me ubiti. Nervozan sam. Pitam se da li mogu da uradim to. Stavljam metać u cijev. Uraditi li ne. Ubiće ga ovako ili onako. Ne želim da mene likvidiraju zbog njega. Podigao sam pištolj, uperio sam mu cev u potiljak i samo sam povukao obarač. Niko ništa nije rekao. Pomislio sam – mrtav je, stvarno sam ga ubio. Sada kada pogledam bila je to najveća greška u mom životu. Tim metkom sam uništio i sebi život”, ispričao je Alajt.

I dan danas se sjeća jednog svog ubistva.

“Meta mi je bio Džordži Graso. Jedan od dilera. Plan mi je bio da ga napijem, da se opusti kako ne bih imao probleme tokom likvidacije. Djedio sam za šankom i u jednom trenutku ulazi Graso. Vidim ga i kažem mu da dođe, da nam se pridruži na piću. Rekao mi je kako mora ranije da ide.

“Ma ajde, pa neće te ubiti jedno piće”, rekoh mu.

Kada je popio prvo piće znao sam da je moj. Kasnije se dobro napio i naduvao i želio je da nastavi sa provodom. Sjeli smo u kola, a ja sam se smjestio iza njega. Tako mi je bilo najzgodnije i najkomotnije da odaberem pravi trenutak da mu pucam u glavu”, priča Alajt.

Izvor: Mondo.rs

Foto: Printscreen/Klan Kosova