Uvijek je znao nestati na par dana. Prvo zbog škole, da ne bi pokvario ocjene, a onda, kada se iz male u veliku raju prelazilo, radi mangupluka. Starci mu bili super, nikad mu ništa zabranjivali nisu, ali njemu nije bio fazon da im kaže gdje i na koliko ide. Bio je uvjeren da pravi frajeri tako rade. I da piju. Što više alkohola, to veći ugled. I dok su se drugi na vrijeme toga trsili, njemu to u naviku prešlo. Na rub stigao. A, bistrijeg stvorenja nije bilo. Što pročita, to zapamti. Na faksu je godinu u jednom roku čistio. Diplomirao nije. Nije zbog papira učio, bilo mu objašnjenje.

Kolotečina koja bi po zaposlenju većinu uhvatila, njega nije stigla. Nije ni mogla jer su se otkazi nizali. Onda se smirio i nestao. U Švajcarskoj. Trebao je da vozi u nekoj firmi, sve destinacije kao suvozač i budući radnik je obišao, ali mu se nije dalo. Bila recesija u Americi. Kako se odrazila na Švajcarsku nikome nije bilo jasno, njemu pogotovo. Tada je stigao rat. I prošao. Tako, bar, kazuju jer se ne puca.

O svakom se sve doznalo. Kolale su priče i da je neko iz raje debelo preko crte prešao. Za nekoga se pokazale tačne, za većinu bez razloga sklapane. Niko, bez obzira gdje je bio, o njemu ništa nije znao. Kao da je netragom nestao. Nedavno, stiglo je pismo.

Jarane,

Živi smo. Moji su regularni, sve im je nekako potaman. Valjda se privikli. Dobro je to kad mogu. Meni to tako ne ide. Biće da sam omatorio. Znaš me, nemam šta da ti foliram, i da nisam blesav odavno bih ti poludio. Nikad više mi nećemo biti hadžije. Ni moja djeca. Gledam ih, isti Kanađani. Čuj, gledam ih. Ne gledam, nego ih sretnem za neki vikend. Sa mnom koju i progovore na srpskom, a među sobom se domunđavaju na engleskom. Jedino da počnem da bijem, ali ne ide. Veći od mene. A, kad skontam, ništa i nisu krivi. Jaro, gotovo, kad ti kažem.

Sve ti je ovdje neka frka, brat brata ne zna. Ima posla, al ‘ nema života. Ništa ti ne treba. Samo pidžama i radno odijelo. I svi sretni, ne smiješ im reći da sa životom pojma nemaju.

Ja krenuo s kraja, zaboravio da smo se zadnji put u tramvaju vidjeli. Ono kad sam kod Umproforaca tražio posao. E, dođem kući, ženini sredili da odemo u Njemačku. Tamo mi nekako šugavo bilo, preblizu mi Sarajevo, sve se mislim hoću li ili neću nazad. Zato smo i prešli u Kanadu. Nešto smuljam sa papirima, pola nalažem i odobre nam ulazak. Prijemno ni Kusta ne bi umio da režira. Sve braća nesvrstani. Laos, Ruanda, Vijetnam. Onda, podučavanje. „Ovo vam je četkica za zube“ , objašnjava tip, a ja ne znam da li da plačem ili da se smijem? Pa još i pokaza kako se koristi! Pukni zemljo da propadnem. Ne lažem, matere mi.

E, sad. Imaš pomoć, ali ako hoćeš normalno da živiš i djecu da školuješ moraš posao da nađeš. Muškarci ti počnu od razvoženja pica. Nije neka plata, ali bude bakšiša. Kad nađeš nešto za stalno, moraš da tražiš još jedan poslić. Pride i za vikend, po restoranima i to ti je čoporativno. Komplet porodica. Samo ono što je u pelenama nema nikakvih obaveza. Opet, nisi siguran do kada ćeš tako moći. U sekundi postaneš višak, pa moraš sve ispočetka. Zato sam tražio nekoga da mu kamione vozim. I pošlo me. Gadno, pa dobro plaćaju. Sad imam dva svoja, ali još nisam i svoj gazda. Otplaćujem kredite i volan ne puštam. Nikad ne znaš hoćeš li glavu izvući. Nije zbog vožnje i puteva, nego odmaranja. Ne znaš gdje staješ, a tipovi kao da si ih sa potjernica skinuo. Totalni mrak. Jednom D. pošla sa mnom u Njujork, ali od straha iz kabine nije izašla.

Vozim ti dvije sedmice, pa dva, tri dana odmaram. Tad me uhvati ono moje. Popijem i ludim. Dok veze po Sarajevu nisu sredili nazovem informacije pa pričam. Slušaju me one žene, valjda i njima dosadno, ali ništa ne kontaju. Nije do njih, ko će znati odakle su došle? Tako dok se ne oduzmem. Kad sam tvoju J. dobio ne znam jesmo li više pričali ili plakali? Jedva je adresu našla. Pročita mi, a onda kaže: „Stani, nije ta.“ Pa, opet. Šta se toliko zamjeraš tim gazdama?

Ovdje ti je narod šega. Sve im čudno. Sreo sam N. Ispričali smo se k’ o braća, a znaš da ja te što su pamet prosipali nikad volio nisam. Njemu je dobro, i svima što sa kompjuterima barataju. Oni su za nas gospoda. Ostalo, ekonomisti, doktori, pravnici, kao da mali odmor od škole imaju. Džaba im i znanje i diplome. To da znaš šta te čeka ako odlučiš da dođeš. Nemoj da te navuku na šuplje priče. Volan, to ti je kod mene garant, pice ili lopata. Poslije, šta ti bude.

Nego, da ti nastavim ovo sa N. Okupio ti je raju sa fakulteta, stotinjak ih je bilo. Znaš kako sve to ide: bla, bla, pa popiju, pa plaču i razlaz. Sutra N. u svojoj firmi rekao da su malo piva popili i sve šokirao. „Kako možeš utorkom pivo da piješ?“, zgroženi ga zapitali. Kakav crni utorak kad je petak za pivo određen! Čekaju taj petak da kupe pivo, naprave gužve da ne možeš dihat, ali niko ti ga ne bi kupio u drugi dan. Uzmi ga u četvrtak, majku mu je …, a naloči se za vikend. Ma, kakvi. Bi ga drugi odrali. I onda mi pričaju kako im je lijepo, kako imaju i ovo i ono, kvalitet života. Je … ti taj život!

Kad me uhvati ono moje često svratim do četnika i ustaša. Imaju i svoje fudbalske klubove, igraju jedni protiv drugih, a meni merak da ih napalim. Znaš da je moja R. katolkinja, a stari Srbin, pa mogu i tamo i ovamo. Jaro, nećeš mi vjerovati, ali luđi su od onih naših. Ja u početku mislio da se oni zezaju, kao mi prije, al’ oni ozbiljno. Zakrvave, da smiju pojeli bi jedni druge. Samo što ne smiju, ne poklapaju se njihove igre sa kanadskim pravilima. Ima i onih drugih, pravih. Operisanih od politike i budala što su nam sve sje ….

Ovdje ću da prekinem. Ne mogu više. Moram jednu. I drugu ću za tebe. To da te odobrovoljim. D. će da se ljuti. Dobro, ti si uvijek zbog moje gluposti bio na njenoj strani. I kakva vam fajda? A, i meni? Naspi i ti sebi dvije. Popij za ono što je bilo.

Ako ko uspita, reci da sam pozdravio. Čuvaj se. Pozdrav Z.

Autor priče: Slavko Krstović