Azita Milanijan je jedne subote uveče 1998. godine izašla iz kuće da džogira i otkrila novorođenče živo sahranjeno u podnožju brda u oblasti Altadena, sa pupčanom vrpcom. Beba je bila stara svega nekoliko sati i bila je blizu smrti. Decenijama se Azita pitala šta se dogodilo novorođenom dječaku nakon što je izašao oporavljen iz bolnice u Pasadeni, Kalifornija. Sve što je znala je da je beba stavljena na listu za usvajanje.

Ove nedjelje, 20 godina od dana kad je Azita otkrila bebu, Metju Kristijan Vitaker je konačno pronašao ženu koja ga je spasila i susreo se sa njom.

“Čekala sam te 20 godina”, rekla je Azita kroz suze, grleći Metjua.

Ovaj susret se odigrao na nesvakidašnji način.

Majka jednog od Metjuovih prijatelja obratila se radio stanici “KIIS FM” i ispričala im njegovu priču. Ona je takođe zatražila DNK set kako bi više saznala o njegovom porijeklu. Metju se složio i uradio test a rezultati su otkriveni u radio programu. Kad je jedna od producentkinja emicije, Peti Rodriges, pročitala priču iz 1998. o spasavanju bebe, odlučila je da pokuša da ponovo ujedini Azitu i Metjua.

Uoči radio programa u srijedu ujutro, Azita je nestrpljivo čekala u prostoriji sa torbom punom odjeće koju je kupila za Metjua. Tu je bila i čestitka s natpisom: “Srećan rođendan! Beba Kristijan planinski anđeo Metju”. Kad je ušla u studio i vidjela Metjua počela je da plače, a on ju je zagrlio i nazvao je svojim anđelom, piše “Blic”.

“Konačno su se moji snovi ostvaril”, rekla je Azita, nakon čega su mnogi u studiju zaplakali.

Azita, inače imigrantkinja iz Irana, ispričala je u programu kako je pronašla Metjua. Ona je te subote uveče bila pozvana na ples, ali je umjesto toga odlučila da istrči koji krug. Jedan od njenih pasa, Tango, zaustavio se da omiriši i zagrebe zemlju na putu. Azita je prišla da pogleda i vidjela dva sićušna stopala kako vire iz zemlje.

Prvo je mislila da je u pitanju životinja, ali je onda novorođenče zaplakalo, prenio je “Los Anđeles tajms”. Odmah je počela da kopa i otkrila bebu umotanu u plavi peškir. Uzela ju je u naručje i počela da čisti njen nosić i usta od zemlje.

“Molim te nemoj umrijeti… Nikad te neću ostaviti. Volim te”, rekla je Azita bebi.

Potom je pozvala policiju, ali je veza nekoliko puta prekinuta dok konačno nije ustopirala vozača koji ju je odvezao u kancelariju šerifa oblasti Los Anđeles, gdje je ispričala šta se dogodilo. Dok je čekala, pokušavala je da utješi uplakanu bebu.

“Zgrabio je moj članak i prestao da plače. Bilo je veoma dirljivo. Koje bolesno ljudsko biće može da uradi tako nešto? Pupčana vrpca i dalje mu je visila iz stomaka”, rekla je Azita u intervjuu 1998.

Tjelesna temperature bebe je pala i kad su stigli u bolnicu novorođenče je odmah tretirano zbog teške hipotermije. Lekari vjeruju da je dečak preživio zbog teine – imao je 3,22 kilograma po rođenju. Beba se oporavila nevjerovatno brzo. Tadašnji direktor bolnice Hantington rekao da je to “skoro čudesan” oporavak, dok su ga sestre nazvale “beba Kristijan”.

Nekoliko dana kasnije Azita je posjetila bebu. Sa suzama u očima je gledala kako dječak spava na stomaku u inkubatoru. Nije ga usvojila jer je bila u vestima i plašila se da bi ga neko lako mogao pronaći i odvesti. Ipak, nadala se da će održati kontakt i više puta je pokušavala da preko socijalne službe vidi Metjua. Konačno, nakon godine dana pokušavanja, saznala je da je dječak usvojen i da ne može da ga vidi.

“To je bilo veoma frustrirajuće iskustvo. Nadala sam se da će me pronaći, na isti način kako smo pronašli jedno drugo onog dana”, priča Azita.

Metju je odrastao u kući u Gardeni, okružen ljubavlju, ali nije znao za priču o tome kako je pronađen i spasen. Jedno sećanje na to vreme bilo je njegovo srednje ime – Kristijan. Tek kad je napunio 17 godina neočekivano je saznao od jednog člana porodice da je usvojen. Prošle godine njegova kuma mu je ispričala kako je pronađen i usvojen.

“Ja sam danas ovde, živim sjajnim životom i usvojen sam u sjajnu porodicu. Ne bih mogao da tražim više od svojih roditelja, rekao je Metju.

On ima samo jednu stvar da poruči osobi koja ga je zakopala u zemlju i ostavila da umre.

“Ako je to najbolje što si umjela, da me ostaviš tamo, onda ti zahvaljujem. Jer ti nisi bila mentalno podobna da podižeš dijete”, kaže Metju.

Na dan ponovljenog susreta Azita je odvezla Metjua na stazu na kojoj je trčala onog dana kad ga je pronašla. Metju je dobro osmotrio mjesto na kojem je bio zakopan. Ućutao se i uozbiljio, iako se prethodno tog dana neprestano šalio. Kad su se vratili u automobil, Azita ga je upitala je li dobro.

“To je mogao da bude moj grob”, odvratio je Metju.

Azita se na to okrenula ka njemu i rekla:

“Neko te je, ipak, želio”.