Ljudi koji su rat u prvoj polovini 1990-ih proveli u Sarajevu i oni koji su mu se posle rata vratili pričaju njihova iskustva posle tri decenije od kraja opsade grada u februaru 1996.

Vest da je posle gotovo četiri godine zvanično završena opsada glavnog grada Bosne i Hercegovine, Nada Cvitešić čula je preko radija, dok se u autobusu vozila iz Crne Gore prema rodnom Sarajevu.

„Kada sam došla, poljubila sam zgradu u kojoj sam živela”, seća se tog 29. februara 1996.

„Bila sam presrećna”, dodaje Cvitešić za BBC na srpskom.

Bio je to kraj 1.425 dana duge opsade, jedne od najdužih u modernoj istoriji, a za Nadu – novi početak.

Iako joj je posao u Crvenom krstu omogućavao da povremeno može da izađe iz grada na koji je u proseku dnevno padalo 329 granata, Nada je to retko činila.

Za tri i po godine pod opsadom snaga Vojske Republike Srpske (VRS), u Sarajevu je ubijeno više od 11.500 ljudi, od čega 1.601 dete.

„Nije bilo sigurnog mesta.

„Svako je mogao da pogine ili bude ranjen bilo gde i bilo kada” navodi se u presudi Sudskog veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju kojom je nekadašni general VRS Dragomir Milošević osuđen na 33 godine zatvora.

Pred Tribunalom su za opsadu Sarajeva osuđeni i bivši politički i vojni vođa RS, Radovan Karadžić i Ratko Mladić.

Štampa je dan kasnije pisala da su otvoreni putevi ka Zenici i Tuzli, čime je opsada Sarajeva i zvanično okončana.

„Federalna policija i međunarodne mirovne snage uspostavile su kontrolu nad sarajevskim predgrađima.

„Time je Sarajevo dobilo punu slobodu kretanja prema ostatku zemlje”, piše dnevni list Oslobođenje 1. marta 1996.

„Euforija se osećala u Sarajevu.

„Više nije bilo oružanih sukoba ni u gradu, ni u njegovoj okolini”, kaže Aleksander Ivanko, tadašnji portparol Misije Ujedinjenih nacija u BiH i Međunarodnih policijskih snaga, za BBC na srpskom.

Iako je grad bio u ruševinama, radosti je bilo i među odraslima i među decom.

Jedna od njih, Nirvana Imamović, imala je osam godina kada je počeo rat u BiH, tokom kojeg je ubijeno više od 100.000 ljudi.

Mnogih detalja se ne seća, ali pamti da je u sopstvenom gradu bila izbeglica, jer se sa roditeljima morala preseliti sa Dobrinje u drugi kraj Sarajeva.

Često je maštala o njenoj sobi i igračkama, jer joj je kao devojčici, kaže, u godinama opsade najviše nedostajala igra.

„Zamišljala sam da s drugaricama razmenjujem salvete i da se igramo lateksa (lastiša)”, kaže Imamović za BBC na srpskom.

Imala je 12 godina kada joj je otac rekao da konačno mogu da se vrate kući.

„Sve je bilo zbunjujuće i nestvarno – istovremeno kraj nečega strašnog i početak nečega što još ne razumem”, seća se Nirvana.

Opsada Sarajeva: sećanja preživelih

Na licima prolaznika Ivanko je prepoznavao ponos i samopouzdanje „kakvo nije video tokom rata”.

„Zgrade su bile uništene, struja, voda i grejanje gotovo da nisu postojali, hrane je bilo, ali izbor je bio veoma ograničen”, priseća se UN zvaničnik.

„Kako se vreme popravljalo, kafići su počeli da rade, neki su imali i bašte na otvorenom.

„Sve više ljudi, napokon bez straha da će biti pogođeni, sedelo je napolju, pilo kafu i smejalo se”, opisuje.

Još pamti sreću Sarajlija.

„Opsada Sarajeva je napokon bila završena”, kaže.

Tog i narednih dana Edvard P. Džozef, tadašnji američki vojni zvaničnik koji je služio u snagama IFOR-a u Ilidži, primetio je dve atmosfere u dva Sarajeva, kaže on za BBC na srpskom.

„Olakšanje i neverica u dotad opkoljenom Sarajevu i brz povratak prividu normalnog života”, opisuje današnji predavač Meril centra za spoljnu politiku američkog univerziteta Džons Hopkins.

U tadašnjem Srpskom Sarajevu, ratnoj prestonici Republike Srpske koja je od 1992. do 2004. nosila taj naziv (današnje Istočno Sarajevo), Džozef je primetio „strepnju i ogorčenost”, posebno u oblastima grada koje su Dejtonskim sporazumom iz Republike Srpske premeštena u Federaciju BiH.

„Nikada neću zaboraviti ogorčenost jednog Srbina, vulkanizera koji je bio primoran da se preseli u Rogaticu 1996, pošto ga je, kao i mnoge druge Srbe, vlast Republike Srpske naterala da napusti Sarajevo.

„Proklinjao je sudbinu zato što je morao da ode iz Sarajevo u ‘ovu rupu’ u Rogatici i još pamtim kako je besno izgovarao ‘rupa'”, kaže Džozef.

Mirovni sporazum dogovoren u američkom Dejtonu, a potpisan u francuskom Parizu, sklopljen je u novembru 1995.

Ali, do kraja februara 1996. Sarajevo je zvanično i dalje bilo pod opsadom.

Kada se Vojska Republike Srpske (VRS), jednog od dva entiteta na koje je podeljena BiH Dejtonskim sporazumom, povukla iz Sarajeva, vlasti Federacije BiH počele su da preuzimaju kontrolu nad gradom.

„To je trenutak kad sam rekla: evo ga – vraćam se u BiH”, seća se glumica Hasija Borić.

Međutim, u Beču je morala da provede još nekoliko meseci pošto je bila zaposlena u tamošnjem Narodnom pozorištu.

ŽIVOT POD OPSADOM

Više od tri godine ranije, prvog dana ratne 1993, Aida Feraget je „dobila novu frizuru umesto sahrane”, kako kaže za BBC na srpskom.

Tada ju je snajperista promašio za nekoliko centimetara.

Ciljao je u glavu, ali metak je prošao kroz njenu kosu, danas kratku.

Prva pomisao joj je bila zašto neko umesto da proslavlja Novu godinu bira da sa okolnih brda puca po civilima u Sarajevu.

„Tek kasnije sam se naljutila, jer danima nisam ništa čula na desno uvo, a i taj metkom ošišani pramen mi je falio”, priča Aida.

Ponekad joj smeta kada sluša priče o hrabrim ljudima u gradu pod opsadom, jer kaže da nije bila takva.

„Svaki dan sam bila prestrašena.”

Ponajviše zbog oca koji je i za vreme rata svakodnevno išao na posao, ali je straha bilo i kada bi ispraćala drugove.

Plašila se i za komšije jer nije svima bilo isto da tada žive u Sarajevu, tvrdi.

„Gore od toga da si Sarajka ili Sarajlija u opsadi srpskih snaga je bilo samo jedno – biti Srbin u Sarajevu.

„Znam, jer sam jednog mesecima sakrivala kod sebe od Cacinih”, priča Feraget.

Mušan Topalović Caco bio je odmetnuti ratni komandant 10. brdske brigade Armije BiH, a pod njegovom komandom mučeni su i ubijani nemuslimanski stanovnici Sarajeva.

Tokom propale akcije hapšenja 26. oktobra 1993. ubio je devet policajaca i vojnika, a dan kasnije je ubijen.

Sredinom novembra 2021. tadašnja gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić otkrila je spomenik Cacinim žrtavama na Kazanima, jami u kojoj su bačeni ubijeni civili.

Nekoliko kilometara dalje, na liniji razdvajanja dve vojske rat je zatekao i Edinu Kamenicu, nekadašnju novinarku Oslobođenja, lista koji je 1992. i 1993. dobio brojna svetska priznanja.

Ne voli da se seća perioda od aprila do septembra te godine, kada je živela u zgradi koja je delila dve neprijateljske vojske.

Odmah joj, kaže, kroz glavu prolaze slike srpskih vojnika u uniformama koji su upadali u stanove, pljačkali, silovali i tukli.

„Naravno, najgore je bilo onima s muslimanskim i hrvatskim imenima, ali pijanom i drogiranom vojniku je često svejedno ko će mu biti žrtva”, priča Edina za BBC na srpskom.

„Strašni zločini su počinjeni u tom delu Sarajeva koji je bio pod kontrolom tadašnje Srpske Republike”, seća se bivša novinarka.

Edina je živela u naselju Kovačići, pod kontrolom VRS, koje je tada samo reka delila od državnog parlamenta i teritorije pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine.

Za pet meseci života na liniji često se dešavalo da joj vojnici upadaju u stan, koji po njihovoj naredbi nije smela da zaključava.

U tom periodu samo je 15 puta uspela da izađe iz zgrade.

„Sve što je bilo potrebno nama nesrbima, kupovao je naš dobri komšija Srbin”, pamti Edina.

Seća se da je nekoliko puta pijane i drogirane vojnike pod srpskom komandom uveo u vlastiti stan i ubedio da nemaju razloga da idu dalje.

„Pitanje je šta bi bilo sa nama da nije tako radio.”

Niko još ne zna tačne podatke o broju ubijenih Sarajlija iz tri naselja koja su bila linija razdvajanja dve vojske – Grbavica, Vraca i Kovačići.

„Na Grbavici je nestalo 259 ljudi, od čega se i dalje traga za 60 osoba”, kaže Emza Fazlić, portparolka Instituta za nestale osobe BiH.

Skoro 30 tekstova Edine Kamenice Sud BiH koristio je kao dokazni materijal tokom suđenja Veselinu Vlahoviću Batku, bivšem pripadniku srpskih paravojnih snaga, osuđenom na 42 godine zatvora za ratne zločine nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom u sarajevskim naseljima Grbavica, Kovačići i Vraca.

Kada su je snage VRS u septembru 1992. proterale iz vlastitog doma, usledio je novi pakao.

Živela je bez struje, vode i hrane.

„Svakodnevni odlazak u redakciju često je bio pod kišom snajpera i granata, a ponekad sam čekala sat ili dva da bih pretrčala ulicu”, opisuje.

Nekoliko puta je pukom srećom izbegla smrt i masakr poput onog na gradskoj pijaci Markale, kada su desetine ljudi ubijene, ili ispred Zemaljskog muzeja, kada je ubijen sedmogodišnji dečak Nermin Divović.

„Mimoišli smo se koji sekund pre.

„Snajperista je i mene imao na nišanu, ali je odabrao dete”, govori Kamenica.

https://www.youtube.com/watch?v=98ciVFa2PSY

SLAVLJE POD GRANATAMA

Činjenica da je Srpkinja u gradu pod opsadom srpskih vojnika, Nadi Cvitešić nije stvarala problem.

Za četiri godine rata, priča mi, nije imala nijednu neprijatnu situaciju.

Nije se plašila za sebe, ali jeste za Tatjanu, njeno jedino dete.

Čim je počeo rat, poslala ju je u Italiju.

„Suprug i ja smo odlučili da ona ide.

„Ako nas dvoje poginemo, neka makar ona ostane živa.”

Nedugo posle preseljenja u Italiju, Tatajna se udala.

Nada na ćerkinu svadbu nije mogla da ide, ali je pod granatama organizovala proslavu u Sarajevu.

„Doneli smo gitaru, svirali i pevali”, seća se.

Gradom su vladali nestašica i glad, ali Nada je uspela da prikupi dovoljno konzervi iz humanitarne pomoći.

„Bilo je hrane i obezbedili smo smeštaj”, naglašava s ponosom.

Konzerve su u to vreme za Nadu bile „zlata vredne”, a isti opis, samo za kanister vode, koristi i Edina Kamenica, koja je često u ranu zoru išla po vodu.

Deluje čudno, ali vreme u kojem niko nije znao da li će preživeti do večeri ili jutra budilo je u ljudima najlepša osećanja, kaže Edina.

Svakodnevna neizvesnost činila je da ljudi budu neizmerno srećni zbog sitnica.

„Jednom sam dobila jaje, a nas desetak je selo i većalo šta je najbolje da uradimo od njega”, priča mi, uz smešak.

Nekada smo radili u istoj redakciji, ali prvi put pričamo o ratu.

Pitam je čega se još lepog seća, a ona odgovara kako je njena mama od trava pravila najlepše ručkove.

„Cvet tikve nam je bio zamena za kajganu.

„Smrt, stradanja, mrak svuda okolo, ali je dugo u svakome od nas tinjala nada da će mir ubrzo doći.

„Zato smo grabili trenutke sreće”, dodaje Kamenica.

ŽIVOT U EGZILU

I posle tri decenije Hasija u duši nosi iste ožiljke od straha, izbeglištva i osude onih koji su ostali.

Kaže da je popila sedativ pre nego što me ugostila.

„Kako ne bih zaplakala”, objašnjava.

Ni tableta nije uspela da sakrije bol.

Još u aprilu 1992. odlučila je da napusti opkoljeno Sarajevo.

„To je bila panika. Nisam znala koliko će sve trajati.

„Samo sam zgrabila decu, pitala ima li neki avion i otišla”, priča 34 godine kasnije Borić.

Prva adresa bila je Ljubljana, gde joj je kolega ponudio da radi u garderobi dok ne nauči jezik, ali je ubrzo otišla za Zagreb, jer se još pre rata smatrala i hrvatskom glumicom.

„Četvoro nas je živelo u jednoj sobi”, opisuje život u Zagrebu.

Nedugo zatim, Hasija se sa kćerkama od sedam i devet godina preselila u Beč.

Paralelno je učila jezik, a za svega nekoliko godina u Beču je osvojila publiku i nagradu „Karl Skraup”.

Daleko od granata, ali preblizu patnji, život u Beču za Hasiju je bio tek znak da je živa.

„Tada sam shvatila zašto je izgnanstvo bilo jedna od najtežih kazni u staroj Grčkoj i starom Rimu.

„Čovek koji je izgnan, nema ni svoj jezik, ni domovinu, ni prijatelje, ni rođake, zapravo više i ne živi. Jer, pod životom se podrazumeva bar mrva radosti”, smatra Hasija.

Znala je da ne želi da bude austrijska glumica, jer joj nemački nije bio maternji jezik.

Tokom izbeglištva predvodila je demonstracije, ali i organizovala humanitarne akcije za kolege u Bosni.

Vest o okončanju opsade dočekala je u Beču.

Bila je sama sa ćerkama, pošto je njen suprug, poznati pesnik Mile Stojić, s novinarom nemačkog lista Špigl krajem 1995. krenuo put Bosne.

U Sarajevo su mogli da uđu samo preko planine Igman.

„Sećam se te eksplozije radosti, grljenja dece koju smo pokušali da zaštitimo od rata, iako su bile svesne svega”, kaže Hasija za BBC na srpskom.

REINTEGRACIJA GRBAVICE

Poslednji napad u gradu dogodio se sredinom januara 1995, ali i u mesecima posle rata u mnogim naseljima ulice su bile pune vojnika.

Ilidža je ponovo postala deo Sarajeva 12. marta, a sedam dana kasnije i Grbavica.

Ivanko se priseća da je najveći izazov u proleće 1996. bila predaja predgrađa pod kontrolom Vojske Republike Srpske.

Zatekao je potresne scene.

Mnogi su osim ličnih stvari, poneli i posmrtne ostatke članova porodica.

„Svi Srbi su napuštali ta naselja, strahujući od odmazde.

„Iskopavali su tela najmilijih i odnosili ih s teritorije pod kontrolom Federacije”, govori o reintegraciji Grbavice, koja je počela 19. marta 1996.

Oni koji su učestvovali u ratu „ni u kom slučaju nisu imali nameru da ostanu i da dojučerašnjim neprijateljima predaju oružje”, kaže Saša Knežević, čija porodica je izbegla iz Sarajeva, za BBC na srpskom.

„To je besmisleno. Ne postoji u istoriji čovečanstva primer da ljudi izgube, predaju se i kažu – ajde sada ti vladaj”, smatra.

Vratio se sa studija u Novom Sadu da majci, baki i ujacima pomogne sa pakovanjem i tog marta 1996. se seća kao „vremena velikog besa”.

„Ljudi koji su u ratu nešto sačuvali tada su sve to izgubili nekim dogovorom, onako kako je (predsednik Srbije Slobodan) Milošević povlačio linije debelim flomasterom”, kaže Knežević, danas profesor na univerzitetu.

Većina srpskog stanovništva se preselila nekoliko kilometara dalje – u Istočno Sarajevo koje je u postdejtonskoj Bosni pripalo entitetu u kojem su većina.

Politički predstavnici Srba i danas insistiraju da je povlačenje stanovništva iz nekoliko prigradskih naselja bilo etničko čišćenje, iako su u medijskim prilozima mnogi izjavili da ih niko ne tera, ali da ne mogu ostati.

Povratak teritorija pod kontrolom VRS pod okrilje sarajevske vlasti za one koji su tek počeli da žive bez straha od granata i snajpera, značio je spas.

„Nakon što su predgrađa predata, Bošnjaci koji su ih napustili kada je rat počeo, počeli su da se vraćaju kući”, kaže Ivanko.

Masovno iseljavanje Srba bila je „srceparajuća i nepotrebna tragedija” za koju odgovornost snose ratni lideri bosanskih Srba, smatra Edvard P. Džozef.

„Zašto bi se od Srba tražilo da napuste domove u Sarajevu, ako NATO osigurava mir? Šta je bila pretnja po njih?

„Da li je Armija BiH mogla da ugrozi NATO i IFOR? Naravno da ne”, tvrdi bivši američki službenik, koji je 1995. i 1996. služio u Ilidži, sarajevskoj opštini.

Bila je to, kako slikovito tvrdi, „samoizazvana ‘Oluja'”.

Bosna i Hercegovina bi danas bila drugačija da su Srbi ostali u Sarajevu i da sada postoje većinsko srpske zajednice u prestonici zemlje, dodaje on.

POVRATAK KUĆI

Iako je posle opsade grad bio razrušen, ljudi su bili energičniji i imali su nadu da kreće obnova društva.

To su prva Hasijina sećanja na Sarajevo krajem 1996.

„Danas se oseti manje radosti”, zapaža Borić.

Edina se ne seća dana kada je proglašen kraj opsade Sarajeva, ali joj je ostala urezana rečenica kojom je obaveštena da konačno može da se vrati u njen stan u Kovačićima.

Polovina zgrade u kojoj i danas živi je bila srušena, a unutrašnjost stana devastirana i opljačkana.

„Najviše se sećam kolona ljudi: mršavih, prerano ostarelih koji su usplahireno hitali prema vlastitim očerupanim stanovima”, opisuje Kamenica.

Oko ulaza u zgradu bile su vreće peska, a svaki ulaz bio je jedan bunker.

„U stanu nije bilo ničega. Sve je odneto, čak i prozori i vrata.”

„Mi smo odahnuli. Naš stan barem nije goreo”, dodaje.

Većina od 2.000 knjiga iz njene biblioteke je nestala.

„Našla sam samo dve – ‘Sarajevo u revoluciji’ i ‘Luzijadi’, portugalskog pisca Luiša de Kamoensa, kojeg sam nekada volela da čitam do zore”, kaže Edina.

Iako danas ponovo ima oko 2.000 knjiga, te dve su joj najdraže.

„One su spojile dva sveta”, smatra.

Amerikanac Edvard P. Džozef seća se „velike tranzicije” za grad, koji je prešao put od rata za koji se činilo da se nikada neće završiti do „divnog, ali i izazovnog mira”.

„Grad je bio u ruševinama. Pogledajte samo slike – toliko je bio razoren.

„Takođe se sećam velike energije kada su se stanovnici, poslovni ljudi i međunarodni zvaničnici vratili kako bi grad ponovo počeo da funkcioniše”, priča on.

Povratak kući bio je olakšanje za tada 12-godišnju Nirvanu Imamović, ali je nosio i osećaj praznine.

I dalje je tu bio i strah, koji je vremenom samo utihnuo.

„Vraćali smo se euforično u naš stan u naselje Dobrinja, s osećajem da se vraćamo sebi, ali i sa svešću da više ništa nije isto”, kaže Imamović.

Nije znala da li su joj drugarice žive i da li su se odselile.

„Danas kad razmišljam o tom periodu, kraj opsade za mene je značio da je preživljavanje prestalo biti jedini cilj, da tek počinjem da učim da živim”, zaključuje Nirvana.

Najmanje 20 ljudi svih nacionalnosti odbilo je da govori za BBC o ovoj temi.

Kažu da bi ih podsećanje retraumatizovalo.

Toga se plaši i Edina Kamenica, koja je svakog dana tokom rata pisala dnevnik.

„Nikad ga nisam otvorila, ni pročitala.”

Izvor: BBC na srpskom

Foto: Detalj iz ratnog Sarajeva (Screenshot/AP)