Maksim Hanjigin je poginuo prije nekoliko dana u Ukrajini kao ruski vojnik neposredno prije 22. rođendana. Porodica danima uzalud pokušava da dođe do njegovog tijela – ruske vojne vlasti ga ne daju “dok se sve ne završi, da se ne bi dizala panika”.

Informaciju o ovome objavila je Nova gazeta, ruske novine koje su od početka na udaru državnih vlasti zbog profesionalnog izvještavanja o ratu.

Hanjigini žive u mjestu Ozerne, u ledenoj provinciji Saratovske oblasti.

“Ne možemo se oprostiti, ne možemo ga sahraniti, ne možemo plakati na grobu”, neutješna je Maksimova majka Ljudmila.

“Kako je moj unuk stigao tamo? Ako moram, ići ću u UN, neću umrijeti dok ne saznam koja ga je budala tamo poslala”, ogorčena je baka Natalija i novinarima kaže da se boji da će im redakcija biti zatvorena ako budu li pisali o Maksimu.

Ljudmila i Natalija ne znaju gdje je i kako Maksim poginuo.

Maksim je u vojsku otišao 22. oktobra prošle godine. Na ispraćaju se, piše u Novoj gazeti, fotografisao za lokalne novine.

Služio je u Belgorodskoj oblasti i nije imao primjedbi, pa majka Ljudmila kaže da su mu dali kamion iako nije imao vozačku dozvolu.

Posljednji put ga je čula 23. februara uveče. Rekao joj je da je njegova jedinica dovedena na vježbe dva kilometra od ukrajinske granice i da moraju da spavaju u vojnim vozilima. Najavio je i da će im oduzeti telefone i obećao da će nazvati kad bude mogao. Međutim, kako se nije javio na rođendan, 25. februara, majka je nazvala vojnog komesara koji je joj je rekao da joj je sin poginuo u borbama 24. februara.

Više od toga nisu saznali.

“Nismo mogli ni zamisliti da će tamo biti poslat kao vojni obveznik”, kaže ona.

Dodaje da je samo dva puta u životu držao mitraljez.

“Kome ovo treba, zbog čega je umro?” pita se žena.

I plače zbog onoga što je za ruske vlasti “specijalna operacija”, a za nju tragedija, prenosi Index.hr.

Maksimov grob je iskopan i, kao u jednoj staroj pjesmi, čeka da on stigne izdaleka. Oko izbora mjesta ukopa pomogao je direktor Ljudmiline poljoprivredne zadruge. On im je dao novac, a svi u mjestu od hiljadu i po stanovnika se pitaju kad će sahrana. Oni ne znaju.

“Da smo se oprostili od njega, bilo bi lakše”, kaže Natalija.