Dok njihovi vršnjaci iz grada u pet ujutro bezbrižno spavaju, Stefan, Liza, Marieta i Mark već se pripremaju za odlazak školu. 

Iz sela Krševo do škole u Tuzima i nazad oni pređu i do 18 kilometara, svakog dana. Najudaljenija od škole, oko devet kilometara, je kuća Stefana Kaljaja. On ide u šesti razred.

“Pa, ja ustajem oko pet i po, tako nešto, i krenem oko šest sati“, priča Stefan.

Njegov otac, Sokolj Kaljaj, kaže da i on pješači sa Stefanom kilometar ili dva.

“Moram ja s njim da idem zato što je mrak ujutro… On se boji, to je 11 godina, dijete”.

Jednako teško pada i povratak iz škole. Kada se, u 14 sati, završe časovi, slijedi mahom pješačenje uz uspon, pišu „Vijesti“.

Stefan kaže da mu je najteže kada pada kiša ili snijeg, ili kada duva vjetar.

“Ali treba da idem u školu… Ima nas četvoro. Idemo svi zajedno i vratimo se zajedno iz škole. Lakše je kad imaš s kim da pričaš”.

Stefan kaže da mnogo voli školu, a najmiliji predmeti su mu maternji i italijanski jezik. Ne žali se da mu je torba teška, ali priča koliko knjiga treba da ponese.

“Imam svaki dan po 11 knjiga, utorkom imam 12“.

Zato bi Stefanu i njegovim drugarima mnogo značilo kada bi iimali školski prevoz. Roditelji i aktivisti sela Krševo apeluju na nadležne.

“On voli školu, da ga izmaknem iz škole meni je greota, a uslove nemam, niti auto, ništa. Da ima neki prevoz, ili nešto, dobro bi mi učinili”, rekao je Sokolj Kaljaj.

Mještanin Deda Siništaj kaže da je na potezu prvo Opština Tuzi.

“Onda predsjednik opštine Podgorica, onda Ministarstvo ili Vlada, neko mora da razmišlja o ovoj djeci. Treba jedno malo auto za četiri đaka. Jedno malo auto – šta čini za državu to – to je nula za državu a za njih je bog”.

Iz Ministarstva prosvjete podsjećaju da školski prevoz organizuju gradske uprave u saradnji sa školama, dok taj resor učestvuje u plaćanju karte. Ipak, kako su kazali, razmotriće na koji način bi problem ova četiri učenika mogao biti riješen.

A Stefan, dok se vraćao iz škole, u susret novogodišnjim željama, već je otkrio jednu svoju, najvažniju.

“Prva bi mi želja bila da imam neki auto, ili nešto da nas vozi, pa onda sljedeće ćemo da vidimo”.

I ne samo za sebe – ovu želju zamislio je i za svoje drugare, sa kojima svakodnevno dijeli po 18 kilometara puta i četiri sata raznoraznih priča, koje bi možda bile pretočene u igru ili ostvarenje ostalih njihovih želja, što sada ne mogu, jer im ostaje jako malo, a u zimskim uslovima gotovo nimalo slobodnog vremena, kada završe domaće zadatke.