“U trenutku smrti Ljuba nije bio naoružan, a on i njegovi su mislili da nisam ni ja. Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najveću legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je vrlo opasan i okretan. Znao je šta ga gdje čeka. Mnogi su pokušali da ga likvidiraju, a prije mene ga je u Milanu upucao u stomak samo Kole Debeli. Od Ljubine pogibije najmanje sam ja izvukao korist”, zaključio je na kraju Goran Vuković Majmun

Goran Vuković Majmun (Foto: Youtube)

Goran Vuković Majmun ubio je u Frankfurtu 1986. najvećeg beogradskog kriminalca Ljubomira Magaša, poznatijeg kao Ljuba Zemunac, i u srpskom podzemlju samo po tome ostao upamćen.

Tokom ispovijesti u kojoj je do detalja opisao ubistvo i ono što je tome prethodilo, Vuković je bio malo nervozan, riješen da tada, i nikada više, ispriča svoju verziju događaja, piše “Kurir”.

“Odrastao sam u Sarajevu. Kao klinac čuo sam za Ljubu, ali sam ga upoznao tek u Frankfurtu. Spojio nas je neki Stevan Stipić, predsjednik tamošnje ravnogorske organizacije. Neopjevani prevarant. Predstavljao se kao četnik. Svakoga ko bi došao da se učlani prvo je pitao: ‘Šta si sposoban da kradeš?’ Odgovarao je za razne prevare i bio je registrovan kod Interpola. U organizaciji ‘Ravna gora’ bilo je dvanaest članova, dvanaest lopova. Primani su isključivo kriminalci, mada smo ponekad govorili protiv komunizma, pjevali četničke pjesme i stavljali na glavu šubare sa kokardom. Ljuba Zemunac je figurirao kao njegov zamjenik u toj organizaciji, a praktično je bio njen operativni vođa”, prisjećao se Majmun.

“Niti sam ja došao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem ‘krunu’, niti me je to uopšte interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: ‘Došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo htjeli da te ugrozimo. Ti si Ljuba i svaka ti čast!”, dodao je Vuković.

U nastavku priče Vuković se prisjećao kakav je zapravo bio Ljuba Zemunac.

“Stvarno je bio siledžija. Čuo sam da nije mogao da ima normalan odnos sa ženom dok je ne prebije. Nije mu se moglo osporiti jedino da je bio najjači u Frankfurtu. To bi bilo smiješno, jer je bio jak kao životinja. Morao si ili da ga ubiješ, ili da mu priznaš da je jači! Ja sam bio samo malo ponosit, ništa više. Sa Ljubom sam bio dobar, nije bilo nikada konflikta. Uvijek mi je bilo drago kad bismo se sreli. Dok je bio u zatvoru, čak sam trčao da mu nađem svjedoke”, ispričao je on.

“Izađem jednom na ulicu, kad čujem: ‘Stoj!’ Okrenem se i, kako sam to uradio, tako me nešto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Onda oni dum – dum, pucaju za mnom. Jedva sam ostao živ. Probili su mi jetru, bubreg, debelo crijevo. Nikada nisam saznao šta sam im se zamjerio”, kazao je Majmun.

Goran Vuković se jasno sjećao dana koji je za Ljubu Zemunca bio fatalan.

Ljuba Zemunac (Foto: Youtube)

“Od tada se više nismo vidjeli sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, ponio sam pištolj, prosto jer se od njega nisam nikada odvajao. Parkirao sam auto na ćošku i sa ženom i jednim ortakom pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku vidio sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: ‘Šta hoćeš?’ Planuo je: ‘Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!’ Nisam ga se nimalo bojao. ‘Misliš da neću da ti se osvetim?’ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi”.

“Onda su njegovi pritrčali. Jedan od njih je imao pištolj, a drugi nož. Pošto onome sa pištoljem nisu smjeli ništa da urade, uhvatili su tog drugog i prebili ga zato što me nije ubo u toj gužvi. Oni su poslije rekli da su me po dogovoru čekala tu dva policajca. To je smiješno, jer ja nisam ni htio da bježim. Mirno sam vratio pištolj u futrolu, uhvatio ženu za ruku i rekao: ‘Hajde da idemo’. Naletjeli smo na policajca koji je držao neka akta i izvadio je pištolj. Poslušao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dođe patrola. Nisam uopšte shvatao šta se desilo i počeo sam da se cerekam”, priseća0 se Vuković.

“Ni tada kad se to desilo ja Ljubu nisam prvi napao. Oni su na mene kidisali. Da si u ne znam kakvoj svađi, ako ideš sa ženom, ako ti je tu familija, niko se ne napada, sve se zaboravlja, to je uvijek među nama bio neki nepisani zakon. Pa nisam valjda mogao da dozvolim da me Ljuba potcjenjuje pred rođenom ženom?!”

“U trenutku smrti Ljuba nije bio naoružan, a on i njegovi su mislili da nisam ni ja. Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najveću legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je vrlo opasan i okretan. Znao je šta ga gdje čeka. Mnogi su pokušali da ga likvidiraju, a prije mene ga je u Milanu upucao u stomak samo Kole Debeli. Od Ljubine pogibije najmanje sam ja izvukao korist”, zaključio je na kraju Goran Vuković Majmun.

Goran Vuković Majmun ubijen je u Beogradu 1994. godine.