Obamin oproštajni revanš

Obamin oproštajni revanš

Autor: Boško Jakšić

U vremenima kada su odnosi Sjedinjenih Država i Izraela svedeni na najniži nivo poslednjih decenija, izraelski premijer dobio je rekordno visoku američku vojnu pomoć ali čini se da je stanar Bele kuće u galantan poklon svom nepoćudnom savezniku ubacio i neočekivanu pošiljku.

Da li pomoć od 38 milijardi dolara na period od deset godina, najveća koji su SAD dodelile bilo kojoj zemlji, istovremeno sadrži i ličnu osvetu Baracka Obame za sve neprijatnosti koje mu je izraelski premijer činio poslednjih godina?

Benjamin Netanyahu doveden je u situaciju da na sav glas hvali administraciju prema kojoj je od prvog trenutka kada se Barack Hussein Obama uselio u Belu kuću bio više nego sumnjičav. Ne sme da prizna da je sporazum daleko od savršenog.

I dok premijer potpisani memorandum o razumevanju opisuje kao “istorijsko ostvarenje Izraela”, Obama je uspeo da izraelsku javnost podstakne da razmišlja o seriji arogantnih gafova svog premijera prema najvećem i najbližem strateškom partneru.

Kritičari kod kuće ističu da je Netanyahu mogao da ispregovara i veći iznos pomoći da poslednjih godina nije sistematski iritirao Belu kuću. Premijer nije bio jedini koji je pomišljao da će Izrael od Amerikanaca dobiti godišnju pomoć od 5-6 milijardi dolara – što bi značilo 50-60 milijardi u periodu od decenije.

Lični animozitet

Zašto se to nije dogodilo? Objašnjenje nudi jedan od najoštrijih Netanyahuovih kritičara, bivši premijer i ministar odbrane Ehud Barak.

“Izrael će primiti 38 milijardi dolara, važan doprinos našoj bezbednosti, ali to je značajno manje od onoga što je moglo da se dobije da premijer nije odabrao da se otvoreno meša u američku politiku”, napisao je Barak u autorskom tekstu uWashington Postu.

Izrael je tako u prilici da se podseti napetih odnosa dvojice lidera čiji su se mandati gotovo preklopili. Obama je ušao u Belu kuću januara 2009, a dva meseca kasnije Netanyahu je formirao prvu vladu. Tokom sedam godina, ponajviše zahvaljujući ličnom animozitetu dvojice lidera čiji su pristupi politici veoma udaljeni, američko-izraelski odnosi spušteni su na najniži nivo koji se pamti od osnivanja jevrejske države 1948.

U ovogodišnjem intervjuu za magazinAtlantic,u kome analizira kontakte sa svetskim državnicima, Obama nije krio napete odnose. Netanyahu je pokušavao da mi arogantno drži “nešto poput lekcije” o Bliskom istoku i opasnostima koje prete Izraelu, priseća se Obama jednog susreta u Ovalnoj sobi. Izraelski premijer je, kaže, uporno izbegavao razgovor o najvažnijoj temi regiona, izraelsko-palestinskom miru.

Izraelci će se prisetiti kako je Netanyahu direktno ignorisao Obamine savete, pa i zahteve, da Izrael zamrzne jevrejsko naseljavanje okupirane Zapadne obale i tako otvori vrata obnovi mirovnih pregovora sa Palestincima zamrznutih još 2014. godine.

Potvrđujući da mu je Izrael važan, Obama Izraelce takođe podseća kako je njihov premijer u martu 2015. na poziv republikanaca – bez znanja Bele kuće – otputovao u Washington da bi govorom u Kongresu pokušao da spreči potpisivanje nuklearnog dogovora Irana i grupe P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka). Obama je obraćanje doživeo kao direktno mešanje u svoju spoljnu politiku i izbegao da ga primi.

Uzaludna uvjeravanja

Tenzija nije popustila ni pošto je nukelarni sporazum potpisan u Beču jula prošle godine. Uzalud je Obama izraelskog premijera uveravao da je dogovor sa Islamskom Republikom “jedina šansa” da se izbegne trka u nuklearnom naoružanju na Bliskom istoku. Uzalud je isticao da Izrael ima legitimne bojazni oko ponašanja Teherana, ali da treba da veruje u mehanizme kontrole sporazuma.

Netanyahu je zadržao stav da ga je Obama “izdao” i da ne veruje da su otklonjene “egzistencijalne pretnje” Izraelu.
Američki predsednik revanširao se dajući municiju njegovim kritičarima koji sada kažu da je više pažnje trebalo da posveti paketu vojne pomoći i da je mogao da dobije povoljnije uslove da nije Obami prkosio u Kongresu.

Barak nije fasciniran brojkama. Kaže da je sporazum – imajući u vidu inflaciju i činjenicu da je oružje na svetskoj sceni poslednje decenije poskupelo 20 procenata – manje vredan od dosadašnjeg potpisanog pre deset godina.
Bivši šef vojne bezbednosti Amos Yadlin takođe tvrdi da je sporazum lošiji od prethodnih i zbog dva ograničenja koja nameće. Izraelu se onemogućava da u američkom Kongresu zahteva dodatna finansiranja (sem u slučaju rata), što je bila dosadašnja praksa.

Paket pomoći takođe određuje da Izrael sav dobijeni novac potroši na kupovine u SAD, dok je raniji sporazum predviđao da 26 odsto novca ode na nabavke kod izraelskih liferanata. Neiskorišćen novac moraće da se vrati za SAD.

Obama je Natanyahua vešto upotrebio da potvrdi da izvršna vlast određuje spoljnu politiku. Kongresu je sporazumom uskraćeno decenijsko uplitanje u odnose sa Izraelom tako što je dodeljivao dodatnu pomoć i onda kada različite administracije nisu bile za to. Klauzulom o povraćaju novca Obama je Kongres isključio iz procesa odlučivanja.

Netanyahu ističe da se radi o značajnoj pomoći koja olakšavaju izraelska godišnja izdavanja na vojsku procenjena na oko 16 milijardi dolara, i brani se rečima da mu nikada nije ponuđen ni dolar više od onoga što je potpisano 14. septembra: Izrael će od 2019. do 2028. primati 3.3 milijarde dolara godišnje bojne pomoći (do sada je iznos bio 1.3 milijarde) plus 500,000 dolara za raketnu odbranu.

Republikanski senator Lindsey Graham, zadužen za američku pomoć inostranstvu, procenjuje da je Netanyahu napravio grešku što je potpisao sporazum sa sadašnjom administracijom i što nije sačekao da Obama izađe iz Bele kuće jer bi novi predsednik – bilo Hillary Clinton ili Donald Trump – bili šire ruke.

Da li? Izraelska desnica podržava Trumpa, ali Netanyahu veruje da bi njegova pobeda unela nove neizvesnosti u svet u kome Izrael živi. Činjenica da je Trumpova ćerka prešla u judaizam i da svoju decu podiže kao Jevreje tu je od manje pomoći.

Zabrinuti i Jevreji

Trumpove antiimigracione izjave i radikalna politika, poput najave da bi svim muslimanima zabranio ulazak u SAD, brinu svet islama, posebno Arape, ali on podjednako brine i Jevreje koji u nekim njegovim izjavama prepoznaju prisustvo antisemitizma.

Brine ih i što Trump poručuje da Amerika treba prvenstveno da misli o – Americi. Iako je republikanski kandidat potvrdio snažnu podršku Izraelu, sa manje uspeha Jevrejima uspeva da objasni šta znače njegove reči da bi SAD trebalo da budu “neutralne” oko izraelskih pregovora sa Palestincima.

Netanyahu, za pretpostaviti je, nije hteo da se kocka sa neizvesnom budućnošću. Prihvatio je sporazum koji bi mogao da bude Obamin završni račun Netanyahuu – ne Izraelu – pred odlazak iz Bele kuće.

“Za predsednika Obamu ovo je neverovatno lično političko dostignuće. Za Netanyahua, on nikada neće znati da li je doneo pravilnu odluku”, zaključuje u analiziNewsweek.

Amerikanci su u sporazumu o vojnoj pomoći postavljali uslove. Oko produženog naseljavanja Zapadne obale nisu pitali ništa. Obama je, govori se, sačekao da se sporazum finalizuje da bi sa govornice Generalne skupštine UN lansirao novu mirovnu inicijativu. Pravi oproštajni poklon za susret na marginama zasedanja. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera