Marko

Marko

Autor: Mirko Rakočević

Ulazak u biblioteku bjelopoljske gimnazije bio je privilegija. Nisu tu profesori bili bitni. Ni direktor škole. Ni komitet. Ni omladinska organizacija Saveza komunista.

U starom dijelu Gimnazije, do ulaznih vrata bilo je par stepenika prema dolje. Tu je bila biblioteka. Ni pod zemljom, ni nad zemljom. Suteren.

Jedna vrata desno na kojima se nalazi drveni šalter tek kolika je ljudska glava i lijevo još jedna vrata – uvijek zaključana.

Prva sam godina. Veliki odmor. Odlazim do biblioteke i kucam na šalter. Par sekundi kasnije vidim pronicljive oči, bradu, lenjinku na glavi koja ispunjava maleni prostor i šareni, svileni šal.

„Danilo Kiš“, izgovaram.

Glava ćuti minut, dva. Gleda me svojim pronicljivim očima.

„Danilo Kiš“, opet kažem.

„Koji si razred“, pita glava dok se približava otvoru i ostaju samo oči, nos i brada.

„Prvi.“

„A šta će ti, jutros, Danilo?“

Ćutim.

Glava nestaje i minut kasnije kroz otvor prolazi Čehov.

„Ajde ovo prvo“, čuje se glas iza Čehova. „Potpiši.“

Posle par dana opet kucam na drveni šalterčić.

„I?“, čuje se kad se pojavila glava.

Deklamujem. O Čehovu.

Čujem kako se okreće ključ u bravi od vrata pored. I otvaraju se ona druga vrata. Ulazim u ogromnu, memljivu, prostoriju. Ni pod zemljom, ni nad zemljom.

Ogromni sto prekriven zelenom čojom. Prozori sa rešetkama, ispod samog plafona. I razne vitrine i police na kojima su hiljade knjiga.

Miriše na Dostojevskog, Vajlda, Foknera, Zolu… Miriše na Čehova.

Vidim i cijelog bibliotekara. Ima glava ispod i jaknu od crne čoje iz Vunarskog kombinata, pantalone na peglu i crvene Akijak čizme.

I najljepši osmijeh na svijetu.

Prašina, buđ, ustajali zadah mrtvih miševa, kreča od ko zna kada, rđe na prozorskim rešetkama…

Raj…

Nas nekoliko, koji smo imali tu privilegiju, da odrastamo u biblioteci, doživjeli smo ga još tada …

Bježalo se sa časa oduvijek… Neko zato da ne dobije keca, neko da se vidi sa djevojkom, neko jer mu se ne ide u školu… A mi da bi bili u biblioteci….

Sa Markom Kneževićem… I piscima…

Marko je dobio petoro djece. A onda mu je supruga oboljela. Od tada goluždravim potomčićima bio je i otac i majka. Živio je na Trnovačama, brdu udaljenom pola sata hoda od grada, a od gimnazije i sat… A cikne zora – na noge. Namiri stoku i dok još djeca spavaju trči prema gimanziji da prije velikog odmora bude u biblioteci. Poslije zvona, kad su đaci pošli na treći čas, kod Ratka, u školskoj kuhinji, kupuje sendviče i trči kući da djeci ponese doručak. Kad to obavi, smiri na imanju ako još šta treba i trči opet da otvori biblioteku za drugu smjenu.

I tako godinama.

Sa osmijehom.

Pored biblioteke bila je radionica. Tu su Jovica i Vule. Stolar i bravar Gimnazije. Jednom, pokušavam da otvorim vrata biblioteke, ali avaj. Zaključana. Otvaram vrata radionice i zatičem njih trojicu kako sjede u ludoj atmosferi komada gvožđa i drveta, švajc aparata i čekića i čitaju „Makar Čudra“. Kad se jedan umori nastavlja sledeći. Pridružujem se i ja. Prihvatam se čitanja kada je na mene došao red.

Moj brat, drug od pamtivijeka, Dejo Peruničić, ide da obiđe Marka na Trnovače. Bijaše ljeto. Ne radi škola. Marko taman uskosio livadu. I kaže mu: “Sačekaj par minuta.“ Trknu do kuće i donese „Sliku Dorijana Greja“. Dejo ispod nekog drveta, u sred livade, čita Vajlda naglas dok Marko kosi. A komšije iz sela vire iza drveća i ništa im nije jasno. Ko je tu lud – Marko, Dejo ili oni sami.

Zvao nas Marko da mu pomognemo u kosidbi. Ja sam gradsko dijete, ali idem, a Luka, Džigi i Rade, naš davno počivši drug i brat, vični tome poslu. Stigli mi preveče u sami sumrak. Kosidba kreće ujutru. A Marko kaže: „Oprasila mi se sinoć krmača pa sam je stavio u štalu kod komšije. Ajde da čuvamo noćas da ne pogazi prasad, pa ćemo ujutru na kosidbu.“

Pođosmo. Skoro kilometar od kuće. Ulazimo u štalu, a ona tarabama podijeljena na tri dijela. U jednom krmača sa prasićima, u drugom krava, u trećem tele. A na tarabama nekoliko kokošaka. Valjda tu spavaju.

Marko naravno ponio knjigu – Kantovu Kritiku čistog uma. Tek da se zanimamo. Dok se velji posao obavlja.

Posle sat – dva Marko leže u jasle da malo odspava i kaže – samo nastavite sa tim Kantom.

Tumačimo mi Kantove ajete, prolazi vrijeme, a kad grokne krmača samo se vidi Markova glava kako izranja iz jasli i gleda u bunilu prema njoj i kad shvati da nije ništa opet se spusti u jasle. Tako smo provodili noći sa Kantom i krmačom. I potpuno razumjeli Kanta. A i krmaču.

Marka tek sada razumijevamo. Kad smo došli skoro do pedesete.

U kući, na Trnovačama, u velikom regalu imao je tringo nova odijela, bunde, košulje i šalove.

“Jednog dan to ću obući“, govorio je kroz osmijeh.

A na regalu komplete knjiga.

Knjige je pročitao.

A odijela i bunde nije obukao.

Jednog dana, bio sam u Beogradu, čuo sam da je u Brezoviku. U bolnici.

Okrenem bolnicu i tražim Marka.

„Alo“, čujem potom glas.

„Dan osvanu, a ja Skadar…“, recitujem Vita.

On ne znajući ko je samo kaže:

„Nastavi…“

Par mjeseci posle je umro.

Jednostavno. Iznenada. Kako umiru dobri ljudi.

Dejo je govorio na Đapanovom grobu.

I zadrhtao mu je glas.

Ne može čeljade o Marku Kneževiću da priča, a da mu ne zadrhti glas.

Jedino u šta sam siguran je da kada odem ka nebeskim pašnjacima zateći ću Marka u njegovom najboljem odijelu i bundi koje nikada na ovom svijetu nije obukao. A u rukama imaće Čehova. Pored njega su Jovica i Vule. Majstori.

I moj drug iz školske klupe Rade Konatar.

Dočekaće me osmijeh na njihovim licima.

Kant, krmača, Čehov, Kiš i razni…

I bićemo ni pod zemljom, ni nad zemljom… Negdje između…

I odozgo gledamo kako pravi kombinacije neki od zaslužnih kulturnih stvaralaca napaćene nam i dostojanstvene Crne Gore…

E, do kurca…

Izvor: Slobodna Riječ