Zdravko Čolić: Moja kćerka mašta o Njujorku

Showbiz

Zdravko Čolić: Moja kćerka mašta o Njujorku

Dvije stvari koje su mi strane su snimanje filmskih rola i pisanje autobiografskih knjiga. Ja nikada nisam bio za to. Da ulazim u neko svoje biće da bih ga nekom drugom iznio na tezgu, ne mogu. Nisam tako vaspitan i ne vidim sebe u tome.

Karijeru dugu više od četiri decenije muzička legenda Zdravko Čolić upotpunio je četrnaestim studijskim albumom, obradovavši publiku novim pjesmama, u kojima je spojio sve žanrove koji se slavnom muzičaru lično dopadaju, od sevdalinki, preko soula i pop zvuka, do orijentalnog, ali i elektronskog zvuka, ne ostavljaći ni ovoga puta ravnodušnom mnogobrojnu balkansku publiku, koja je gotovo četiri godine čekala na ovaj album.

U ekskluzivnom intervjuu za magazin “Hello!”, prvom posle medijske pauze, šezdesetdvogodišnji muzičar otkriva zbog čega se ovoj novoj godini posebno raduje, da li je njegov dvanaestogodišnji brak sa Aleksandrom kao „vatra i barut“, šta ga plaši, a šta raduje kada je riječ o njegovim mezimicama: Uni, Zvezdani i Lari. Naša najveća pop zvijezda otkriva zbog čega nikada neće napisati autobiografiju. Bez trunke sujete i lažne skromnosti, on se osvrnuo na svoju višedecenijsku karijeru, otkrivši zbog čega pravi duge pauze u objavljivanju albuma.

- To je neki optimalni period, kako bi se ispratile sve generacije. Najbolje bi bilo kada bi se albumi izdavali svake dvije godine ili makar neki singl, da bi se održao kontakt sa publikom i ja bih volioo kada bih mogao da pratim taj tempo, ali postoji problem produkcije, studija, troškova diskografije, koji nisu kao nekad, a veliki problem je i u tekstovima. S druge strane, trebalo bi ipak sačekati da se pjesme zavrte, da publika odreaguje na njih i da se urade kvalitetni nastupi i koncerti, da bi se čitava priča zaokružila.

Album “Vatra i barut” donosi zvuk sevdalinki, popa, soula, orijenta, ali i modernog elektronskog zvuka. Otkud ideja da se spaja naizgled nespojivo?
- Nikada ne bih mogao da snimim album na kome sve pjesme identično zvuče i da ponavljam nešto što sam već snimio. U svoj repertoar uvrstio sam najrazličitije žanrove, od disko zvuka, preko narodnjaka do tih nekih pop balada, i mislim da je to ispravno.

Kakva su vaša očekivanja od ovog albuma?
-Dobro je kad imaš dvije, tri pjesme koje ostaju da žive narednih deset, dvadeset godina, mislim da će takvih biti i na ovom albumu. Ljudi se više vezuju za lagane stvari, mada ja više volim življe pjesme, ali najvažnije je da se publici sviđa i da svako nađe nešto za sebe.

 Ni ovoga puta nema dueta.
- Ja bih to mnogo volio, ali to je pitanje pjesme, a ne moje odluke da snimim duet. Planirali smo da pjesmu „Šok, šok“ snimimo kao duetsku, ali to ipak nismo realizovali. Potrebna je kvalitetna pjesma sa jakim tekstom, kao što je, recimo, pjesma Slađane Milošević i Dada Topića „Princeza“, da nekako i pjesma i tekst budu uvjerljivi. Svi misle da imaju takvu pjesmu, ali nije tako.

Vatreni album « podgrijao » je i poznati virtuoz na gitari Vlatko Stefanovski. Kako je došlo do saradnje sa njim?
- Sreli smo se u Zagrebu, on je tada imao koncert, a ja sam došao na sastanak sa producentom Nikšom Bratušem. Otišli smo na ručak i Vlatko me je pitao : „Kada ću ja više nešto odsvirat’ za tebe?“ Tako su, na Nikšin prijedlog, snimljene numere „Zar se nismo shvatili“ i „Vatra i barut“.

Na albumu se nalazi i jedna nostalgična pjesma, koju ste nazvali po svom rodnom gradu.
- Pjesmu „Sarajevo“ volim najviše od svih na ovom albumu, ali nije mi bila namjera da budim nostalgiju. Dugo sam imao ideju da otpjevam pjesmu u kojoj bi se našla špica sa maskotom Vučkom, snimljena za „Zimske Olimpijske igre“ 1984. Međutim, sve je ostalo na ideji sve dok Raka Marić nije rekao kako bi bilo dobro da to pretočimo u pjesmu. I tako je Bajaga napisao tekst nadovezujući se na stihove Duška Trifunovića i preko tih nekih žena, meke sarajevske rakije, od koje može da dođe neko ludilo, i te neke sudbine kafanskog miljea, nastade cijela priča i pjesma „Sarajevo“.

 U medijima se pisalo da ste kupili stan u rodnom Sarajevu.
- To se, za sada, nije realizovalo, mada bih to voleo. Volim da odem u Sarajevo, tamo imam mnogo prijatelja sa kojima volim da se vidim i ispričam.
 

Posle izlasak albuma tradicionalno se očekuje i veliki beogradski koncert.
- Svakako da je koncert u planu i najverovatnije ćemo se ovoga puta odlučiti za “Arenu”. To je odlično mjesto za koncerte tog tipa, a ima i veliku prednost što neću morati da brinem o vremenskim uslovima. Da budem iskren, najradije bih pjevao u intimnijoj atmosferi Centra “Sava” ili “Doma sindikata”, ali to čuvam za izlazak albuma sa akustičnim melodijama, pretežno balada, koje će za tu priliku biti prearanžirane. Volio bih da se tome ozbiljno posvetim što je ranije moguće.
 

Da li je tačno da ste se zbog djece jedne godine prerušili u Djeda-Mraza?
- Tačno je, i bio sam vrlo uvjerljiv u toj ulozi. Uspio sam da se prerušim i niko me nije prepoznao sem jednog dječaka koji je posumnjao, zbog brka koji mi se bio opustio. Bilo je vrlo zabavno, ali najvažnije je da su pokloni bili uspješno podijeljeni.
 

Ispunjavate li sve želje Uni i Lari i koliko ste popustljiv otac?
- Priznajem da bi trebalo da budem stroži otac i trudim se u tome, ali mi to baš ne polazi za rukom. Roditelji vole da udovoljavaju djeci, ali ne valja pretjerivati, jer se onda razmaze. Moje kćerke sam sigurno ja razmazio, ali ipak su one djevojčice i nijednom ocu nije lako da bude strog prema djevojčicama. Da su dječaci u pitanju još i nekako, ali sa njima mi to baš nikako ne uspijeva. Majka je ta koja umije da odreaguje, a ja je onda podržim. Važno je da roditelji imaju zajednički stav, kako bi mogli da kontrolišu situaciju, a supruga i ja se trudimo da bude tako. 
 

Pokazuju li kćerke sklonost ka muzici?
- Obje su muzikalne, ali za sada ih nismo usmeravali ka tome. Ja bih volio da upišu časove klavira, ali videćemo, ima vremena. Lara je još mala, a Una je ozbiljan školarac i više je posvijećena učenju i sportu nego muzici. Možda bi trebalo da je nateram da probamo sa časovima klavira, pa da uz nju i ja malo proširim znanje. 
 

Kako biste reagovali da krenu vašim putem?
- Ako je neko talentovan za nešto i ima božji dar i ako zaista to želi, smatram da kao roditelj moram to da poštujem o čemu god da je riječ. Nisam za to da se nešto brani, ali ni da se forsira. Nikome ne bi trebalo uskratiti pravo da razvija talenat, već mu treba pomoći.
 

Odrastaju li Una i Lara prebrzo?
- Kao da je juče bilo kad su se rodile. Starija pogotovo, ima svoje društvo i već se to sve mijenja, a i danas djeca brže odrastaju, živimo u neko brzo vrijeme.
 

Da li biste kao mnoge vaše kolege poslali djecu u inostranstvo na školovanje?
- Emocije nas sputavaju da budemo što otvoreniji i normalniji kada je razdvajanje u pitanju. Srce ti se cijepa s jedne strane, ali svjestan si da je to korisno i dobro za njih. Mada, ima i kod nas dobrih škola.
 

Una ima dvanaest godina i u tim godinama se rađaju i prve simpatije. Kako se nosite s tim?
- Teško. Bajaga je rekao: „Ne brini, doći ćemo moj sin i ja da je branimo“. Naravno da tu ne možeš ništa, nismo u srednjem vijeku, zna se šta je normalno, a šta nenormalno i ono što bježi kontroli. Šta znam, nije lako.
 

Ko je „vatra“, a ko „barut“ u vašoj kući?
- Isprepleteno vam je to u braku. Vrlo je to zapaljivo, vatra i barut umiju da budu vrlo destruktivni, ali i konstruktivni. 
 

Šta je najluđe što ste uradili zbog ljubavi?
- Pisao sam ljubavna pisma, to mi se desilo dva puta u životu. Kasnije nisam mogao da vjerujem da sam to uradio, ali to je tako kad je čovjek zaljubljen. Kasnije sam drugu Omeru iz Tešnja u vojsci pomogao da napiše pismo djevojci koja ga je ostavila zbog drugog, i tekst je bio toliko dirljiv da mu se ona posle toga vratila.
 

Posle više od četiri decenije karijere, šta vam predstavlja izazov?
- Sve je izazov. Ja sam Blizanac u horoskopu i u toj svojoj lepršavosti i energiji koju mi je Bog dao stalno tražim nove izazove. Ne volim kada ljudi evociraju prošlost, čemu smo posebno skloni. Živim za ovaj trenutak i za ono što dolazi. I moja mala stalno pominje Njujork kako bi da otputuje tamo, a ima samo dvanaest godina, nešto je vuče i to je prava stvar. 
 

Svojevremeno ste, posle učešća na “Evroviziji”, potpisali ugovor sa produkcijskom kućom “Warner Brothers“ i time otpočeli karijeru u inostranstvu, ali ste odbili da se preselite u Njemačku i na tome se završilo. Žalite li zbog toga?
- Ne žalim, jer u ono vrijeme nije bilo interneta i lake komunikacije kao danas. Svi moji prijatelji i porodica su bili ovdje, a da biste napravili karijeru u drugoj državi, morate da poznajete ljude i da stalno budete u kontaktu sa njima, a ja nisam bio spreman da se odreknem svega što sam imao ovdje. Mada, moram da priznam da se ponekad zapitam šta bi bilo da sam ostao.
 

Da li biste danas učestvovali na “Evroviziji”?
- Ko zna, ako neko dobro plati, možda i bih. Znate, kad su Bajagu pitali da li bi ušao u rijaliti-šou, on im je odgovorio da ne zna šta bi tamo radio, pa su ga onda pitali: „A za milion dolara?“ Tu im je odgovorio: „Poveo bih i bend da sviramo svako veče“.
 

Šta mislite o pronalaženju muzičkih talenata u rijaliti programima?
- Gledanost tih emisija je velika, što znači da publika to voli da gleda i meni je to sasvim u redu. I moje kćerke ne propuštaju te emisije, to se zna, u devet uveče sijedaju ispred televizora i ne trepću. 
 

Kako biste se snašli u ulozi sudije?
- Nisam ja za to. Mnogo sam popustljiv i ne bih imao srca da nekoga izbacim ili kritikujem. Naravno da bih uvijek prvo podržao kvalitet, ali često su takmičari ujednačeni i neko mora da ispadne, a to bi mi bila stvarno teška odluka.
 

Zbog čega odbijate da napišete autobiografiju?
- Dvije stvari koje su mi strane su snimanje filmskih rola i pisanje autobiografskih knjiga. Ja nikada nisam bio za to. Da ulazim u neko svoje biće da bih ga nekom drugom iznio na tezgu, ne mogu. Nisam tako vaspitan i ne vidim sebe u tome. Sigurno da bi trebalo napraviti jedno kvalitetno izdanje sa što više informacija i nekim lijepim ilustracijama, ali ne pristajem na zadiranje u moje biće i suštinu.
 

U susret praznicima, imate li neku neostvarenu želju?
- Velika mi je želja da odem na karneval u Brazil. Možda sada i odem pošto sam snimio pjesmu „Rio“. Brega tamo često ide i ja ga pitam da li mogu sa njim i on kaže: „Možeš, kad god hoćeš“. Ali me još nikad nije zvao.

Deana Đukić

Intervju prenosimo uz saglasnost izdavača magazina Hello!