U ponedjeljak uveče, Ulcinjanka Sebije Nelović je čistila sto na 33. spratu poslovne zgrade na Park aveniji koju je održavala gotovo tri decenije, kada je začula uznemirujuće zvuke. Ustala je, pogledala prema staklenim vratima koja su je dijelila od liftova – i vidjela muškarca koji je držao, kako joj se učinilo, automatsku pušku. Uperio ju je pravo u nju.

Tokom 27 godina koliko čisti zgradu na adresi 345 Park Avenue u srcu Menhetna, gospođa Nelović, poput mnogih Amerikanaca, gledala je izvještaje o masovnim pucnjavama u tržnim centrima i školama širom zemlje, osjećajući sažaljenje prema žrtvama i nemoć da bilo što promijeni.

Kako piše NY Times, u ponedjeljak uveče Sebije je iskusila taj užas iz prve ruke.

Dan je počeo kao i svaki drugi, ispričala je u intervjuu u četvrtak. Došla je na posao oko 16:30, pripremila kolica i ostali materijal potreban za čišćenje 33. sprata. Prvo je pokupila smeće sa strane zgrade koja gleda na 51. ulicu.

Na spratu je tada još bilo pet radnika, uključujući i 27-godišnju Juliju Hajman, saradnicu u firmi „Rudin Management“. Julia je uvijek bila ljubazna prema Sebiji, razmijenile bi nekoliko riječi kad god bi se srele.

Sebije je završila čišćenje tog dijela zgrade, ubacila smeće u teretni lift i prešla na stranu ka 52. ulici. Bilo je oko 18:10.

Uzela je kratku pauzu, pa se uputila ka dijelu zgrade koji gleda na Lexington aveniju. Počela je da briše sto kada je čula zvuke koji su joj u prvi mah ličili na petarde. Pomislila je da možda dolaze od inženjera sa 34. sprata koji su ponekad pravili čudne zvuke. Ali ubrzo je shvatila da nije riječ o petardama – i da ne dolaze od njih.

Ustala je i kroz staklena vrata ugledala napadača. Kada je i on ugledao nju, uperio je pušku. Izgledao je mlad, rekla je, ali to je jedino čega se tačno sjeća – osim oružja i metaka.

Napadač, 27-godišnji Šejn Devon Tamura, pucao je kroz staklo, a vrata recepcije počela su da se raspadaju.

„Bože, pomozi mi“, pomislila je. „Bože, pomozi mi.“

Sebije, jedna od 111 članova sindikata 32BJ SEIU koji rade u toj zgradi, podigla je ruke i rekla mu da je ona samo čistačica. Ali brzo je shvatila da ga to ne zanima. Meci su letjeli kroz vrata, koja su se rušila. Okrenula se i potrčala nazad niz hodnik ka strani 52. ulice.

Nije se osvrtala, niti je više vidjela napadača, iako je stalno čula pucnje.

Imala je osjećaj da će pucnjava trajati vječno.

Protrčala je pored sale za sastanke i konferencijske sale i našla ormar u koji se zaključala. Počela je da se moli, tražeći od Boga da udalji napadača od nje.

Pozvao ju je njen nadređeni i pitao gdje se nalazi, a zatim je upozorio da se ne pomjera – jer se napadač nalazi u lobiju.

„On je na mom spratu!“, rekla je, šokirajući nadređenog.

Pucnji su se i dalje čuli. Bili su neprekidni, ali ona je nastavila da se moli. Jedan metak pogodio je vrata ormara u kojem se skrivala.

Kada ju je nadređeni opet pozvao, zamolila ga je da više ne zove – bila je prestravljena da bi napadač mogao da čuje telefon. Smanjila je ton na svom uređaju.

Pucnji su i dalje odjekivali po spratu, i u jednom trenutku čula je metke kako prolijeću blizu. Čula je i vrisak – i odmah pomislila na radnike koje je vidjela ranije, uključujući i Juliju Hajman.

Julia je često ostajala do kasno, ponekad i do 20:30. Ali uvijek bi, koliko god kasno da ostane, našla Sebiju da joj kaže laku noć.

Tamura ju je ubio.

Julia Hajman bila je među četiri žrtve, uključujući i jednog policajca. Napadač je vozio iz Nevade, a sumnja se da je planirao napad na kancelarije NFL-a koje se takođe nalaze u zgradi. Izgleda da je greškom otišao na 33. sprat, visoko iznad kancelarija lige. Masakr je završio tako što je sebi pucao u grudi.

Sebije je i dalje bila u ormaru kada su pucnji prestali, ali je bila previše uplašena da izađe. Nadređeni joj je rekao da će policija otvoriti vrata – i ubrzo su došli.

Policajci su je odveli do recepcije, pa do kola – ali sama pomisao da ostane u zgradi bila joj je strašna. Rekla je da ne želi da ostane. Na kraju je napustila zgradu.

U četvrtak, u intervjuu, oči su joj se napunile suzama kada je pomenula Juliju Hajman, čija je sahrana održana dan ranije.

„Bila je tako dobra“, rekla je Sebije. „Baš mi je žao zbog nje. I zbog svih.“

Rekla je da se neće vratiti u 345 Park aveniju.

„Sad više nikad“, rekla je. „Strah me je da kročim tamo. Bože, pomozi mi.“