“Bilo je predivno jutro. Sunce je obasjavalo zgrade. Sve je blistalo, sa 50 milja udaljenosti vidio se grad i rijeke koje ga presijecaju. Bilo je sve savršeno. Savršena misija.“

Tako je Teodor Dač Van Kirk, navigator bombardera “Enola Gej”, opisao trenutak kada su se približili Hirošimi, 6. avgusta 1945. godine. Bilo je to poslednje poglavlje rata – ili su bar tako vjerovali oni koji su nosili bombu.

U kineskom restoranu u San Francisku, 2004. godine, Van Kirk, tada 83-godišnjak, pristao je da govori o 60. godišnjici misije.

“Ovo će vjerovatno biti moj poslednji intervju u životu“, rekao je on tada uz jedva primijetan osmijeh.

Danima su pregledani dnevnici iz njegovih 58 borbenih misija. Ali 59. – ona koja je uništila grad i ubila više od 100.000 ljudi – bila je drugačija.

“Čim je bomba napustila bombarder, povukli smo avion u oštar zaron da izbjegnemo udarni talas. Bilo ih je dva. Prvo je zazvučalo kao da je u blizini eksplodirala granata. Okrenuli smo se – ali grada više nije bilo. Sve je bilo prekriveno dimom, prašinom i ruševinama. A iz tog haosa uzdizao se oblak u obliku pečurke.

U Enoli Gej, repni mitraljezac Bob Karon vikao je kada su talasi udarili.

“Odjednom – bum! A onda, nekoliko sekundi kasnije, ponovo bum!“ – cijela letilica je poskakivala. Mislio sam da će udarni talas probiti trup“, rekao je Moris Džepson, tehničar zadužen za aktivaciju bombe.

“Bilo je kao blic foto-aparata pravo u lice“, prisjetio se Teodor Van Kirk, navigator “Enole Gej”. Iz pratećeg aviona “Grejt Artist”, Harold Agnju je zabilježio kratku poruku: “To je to. Bomba je zaista eksplodirala.“

U tišini koja je uslijedila, posade su posmatrale kako se nekada sunčani grad pretvara u ogroman crni kotao.

“Oblak se uzdizao i mijenjao boje – losos ružičasta, plava, zelena… kao da ste gledali sve boje svijeta”, rekao je Džordž Alberi iz trećeg aviona.

Zvanične kamere su otkazale, ali Agnju je krišom ponio malu 16-milimetarsku kameru – njegovi snimci kasnije su postali jedini pokretni zapis eksplozije u Hirošimi, kako prenosi Gardijan.

Kopilot Robert Luis u svom dnevniku je zapisao: “Bože moj, šta smo to učinili? Nikada neću zaboraviti ovih nekoliko minuta, pamtiću ih čak i ako budem živio sto godina“.

Tišinu koja je nastala nakon bacanja bombe prekinuo je komandant Pol Tibets kada je rekao: “Gospodo, upravo ste bacili prvu atomsku bombu u istoriji.“

U tim trenucima, kaže Van Kirk, niko nije govorio o ljudima na zemlji.

“To nije bila tema. To niko nije ni pomenuo,” rekao je Kirk.

NAGASAKI: MISIJA KOJA JE KRENULA PO ZLU

Devetog avgusta, avion “Bokskar” poletio je sa ostrva Tinijan, noseći bombu “Debeljko” (Fat Man). Misijom je komandovao Čarls Svinij, uz kopilota Džordža Alberija i oficira za atomsku municiju Fridrika Ešvorta. Međutim, problemi su počeli još prije polijetanja – pokvarena pumpa za gorivo ostavila ih je sa 600 galona kerozina koje nisu mogli da iskoriste.

Njihov cilj je bio grad Kokura, ali je gust dim od prethodnog bombardovanja zaklonio metu. Izveli su tri neuspješna pokušaja bombardovanja.

“Naš inženjer je počeo da upozorava da nam ponestaje goriva“, prisjetio se Alberi koji je potvrdio da su tada donijeli odluku da skreću ka rezervnoj meti: Nagasakiju.

I Nagasaki je bio pod oblacima. Naredba iz Vašingtona bila je jasna – bombardovanje samo u slučaju vizuelne identifikacije. Bombaši su se dvoumili: odbaciti bombu u more ili prekršiti naređenje i baciti je na slijepo, ali u poslednjem trenutku, Bihan, bombarderski oficir, ugledao je stadion kroz rupu u oblacima.

“Bombs away!“, uzviknuo je, pa se ispravio i rekao: “Bomb away!“

U bizarnom obratu sudbine, “Fat Man” je eksplodirao gotovo tačno iznad fabrike torpeda – iste one u kojoj su nekada pravljeni torpedi korišćeni u napadu na Perl Harbor. Oko 40.000 ljudi poginulo je odmah, dok je najmanje još toliko umrlo kasnije od posledica opekotina i zračenja.

Za razliku od povratka “Enole Gej”, koji je dočekan uz slavlje i generalske počasti, “Bokskar” se vratio u tišini. Avion je prinudno sletio na Okinavu sa svega nekoliko kapi goriva u rezervoaru. Nije bilo parade, nije bilo aplauza, ni medalja – niko ih čak nije ni očekivao.

SVJETLOST I SJENKE

Za većinu članova posade, etičke dileme nisu postojale.

“Ne osjećam krivicu. Neću da se izvinjavam. Pod istim okolnostima, opet bih to učinio. Vjerujem da smo spasili mnogo života”, rekao je Van Kirk.

Agnju, kasniji direktor Los Alamosa, vjeruje “da nije bilo druge alternative”.

“Japanci su počeli rat. Da nije bilo Perl Harbora, ne bi bilo Hirošime,” rekao je on.

Tibets je otišao i korak dalje – 1976. je u Teksasu rekonstruisao napad, uz vatromet u obliku atomske pečurke. Ipak, ponegdje su postojale pukotine.

“Ne hvalite se kad pobijete 70.000 ljudi“, rekao je Robert Šumard, inženjer.

Sa druge strane, Karon je priznao da osjeća “djelimičan osjećaj krivice“ nakon što je vidio slike spaljene djece, dok je Džepson jednom novinaru rekao da osjeća “duboko žaljenje zbog tragedije u Hirošimi“.

POVRATAK U HIROŠIMU

Tri nedjelje kasnije, grupa iz posade “Enole Gay” i “Bockscara” vratila se u Japan. Cilj je bio Hirošima, ali su zbog oštećenja aerodroma sletjeli u Nagasaki. Van Kirk i Alberi bili su među njima.

“Stigli smo prije američkih trupa. Bilo je sablasno. Niko nije znao ko smo“, rekao je Van Kirk.

Dok su prolazili kroz ruševine, naišli su na sjenke na zidovima – siluete ljudi koji su u trenutku bili uništeni. U jednoj bolnici zatekli su ranjenike i tijela poginulih.

“Ljudi nisu izgledali srećno, mogu vam reći“, rekao je Alberi. Nakon duže tišine, dodao je:

Izvor: “Nin”

Foto: Screenshot/CGTN